Kada vladalac krši zakon, narod ima pravo na pobunu. To je prirodno pravo, pobuna za ljudski život, za dostojanstvo, za humanost, socijalnu odgovornost, za solidarnost, za pobunu zbog nedostatka nacionalne odgovornosti, za pobunu zbog nedostatka osnovnih sloboda, od vlasništva pa do ljudskih prava. Taj osećaj za pobunu, kolektivni osećaj, koji je proistekao iz jedinstva znanja i vrline, moralnih vrednosti, temelj je za zdravo demokratsko društvo koje nismo uspeli da obnovimo posle devedesetih.
Otkako je smenjen s mesta direktora i glavnog i odgovornog urednika „Službenog glasnika“ 2012. godine, protiv njega je ova vlast podigla 11 krivičnih prijava. Bilo mu je teško, posle je preboleo: „Danas mi je sasvim svejedno, ja pišem knjige, čitam, to mogu i u zatvoru, kao i kod kuće, gde god hoćete“, kaže sociolog i pisac Slobodan Gavrilović. Autor je deset knjiga iz oblasti sociologije, priredio je dela Živojina Pavlovića u šest izdanja, napisao je dosad tri romana, „Dželat“, „Zbeg“, a „Radomir iz Miokovaca – roman o dedi u trideset tri gledanja“ objavljen je ove godine.
Član je DS-a i Glavnog odbora DS-a od 1990. godine, sem u prošlom stranačkom sazivu kad su ga izbrisali: „Nisu hteli da me isključe, plašeći se, valjda, da ću se žaliti. Ja nemam nijednu žalbu u životu, a na takvu odluku se ne bih nikad žalio. Eto, sad sam opet tu.“
Zašto?
Iz solidarnosti prema ljudima koji su nevino optuženi da su kriminalci. Ne sporim da je u DS-u bilo kriminalaca, ali najveći broj ljudi s kojima sam radio u svim gradovima Srbije su časni. Mi smo živeli i radili u nadi da ćemo stvoriti društvo sa jakim institucijama, s pravnom državom, jakim sudom, gde je reč zakon. Danas reč ne znači ništa. Laž vlada. Institucije koje smo pokušali da izgradimo ne postoje. Pravne države nemamo. Nekoliko desetina hiljada izvršnih presuda ne mogu da se sprovedu. Uspeli smo, mi koji živimo u ovoj zemlji, da urušimo društvo, društva više u Srbiji nema. Atomizirano je. Nema čak ni rudimentarnih ostataka društva.
Je li za to odgovorna vlast Aleksandra Vučića?
Ni za jednu stvar u zemlji ne može aktuelni režim da bude apsolutni krivac, ne bi bilo pošteno tako reći. Osim tog narodnofrontovskog upravljanja zemljom – jedna partija, jedan vođa, jedna nacija, to je opasno. Ni to nije njihov izum. Treba im odati priznanje da su sproveli jednopartizam do savršenstva na svim nivoima. Svakome ko se usudio da se usprotivi su se osvetili. Neverovatno je koliko je osionosti, netrpeljivosti, mržnje prema učenim ljudima. Oni naprave profil, tačno znaju do čega je čoveku stalo, i tu udare. Pogledajte šta su napravili Sergeju Trifunoviću. Znaju oni da ja nemam novac u bankama, nemam kuće, firme, ne idem po kafanama, ne putujem po inostranstvu. Ali hoće kriminalcem da me naprave. Jer je moja jedina namera da budem čestit čovek. Pa i moji su me poslali onamo, ne bih li se umazao u blatu, pa sam se čuvao.
Vaše demokrate su vas poslale u „Službeni glasnik“, na to mislite, kad ste bili direktor?
Da, kad je čovek blizu meda, lepljivo je to… Bog me spasio, ne toliko ja, iskren da budem. Ja sam u kući naučio, što vidi Gospod nek vide i ljudi. Nemam šta da krijem, a imaju li oni? Ko je proslavio prvu milijardu evra u Beču, opljačkao narod? Pa u laži su kratke noge, sve će se to saznati. Ko laže taj i krade. Kako su lagali 2012. o krađi izbora s onim džakovima? Oni koji su spremni tako da lažu, spremni su i da ukradu. Nikad nije bilo veće krađe, ali ni većeg terora. Uzeše čin predsedniku vojnog sindikata, dobio otkaz, ovima iz policije prete otkazima, ljudi se boje, ja taj strah ljudski razumem, iako ne mogu da ga prihvatim. Ljudi moraju da se suprotstave. Srbija je uvek imala šansu kad ljudi na vlasti počnu da drhte.
Nastavak teksta možete pročitati u 56. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
