Zidanje nemara

Krajem 20. veka građevinski otpad postao je jedan od najvećih ekoloških problema u većini zemalja. Nakon decenija intenzivne gradnje tokom koje se nije vodilo dovoljno računa o uticaju objekata na životnu sredinu – od gradnje, preko veka korišćenja do rušenja i odlaganja građevinskog otpada, problem je narastao i kao održivo rešenje prihvaćena je reciklaža građevinskog otpada. Ona međutim još uvek nije dobila svoje odgovarajuće mesto u Srbiji.

U svetu se kuće odavno sklapaju od gotovo proizvedenih elemenata, stari objekti se ruše novom metodologijom koja ne stvara buku niti oblake prašine koji ugrožavaju okolinu. Kod nas, nažalost, još se ruši bagerom, izgradnja ili rekonstrukcija  bilo kog objekta po pravilu je višemesečna, često i višegodišnja noćna mora i vanredno stanje za sve one koji sticajem okolnosti žive u okolini gradilišta tih objekata. U uslovima kada više od 70 odsto ukupne svetske populacije živi u gradovima, a taj broj iz dana u dan raste, industrijski  značaj upravljanja građevinskim otpadom i ekološke posledice njegove enormne proizvodnje, u žiži su interesovanja stručne javnosti u celom svetu, pa i kod nas.  Kada će Srbija, po ugledu na zemlje EU, početi ozbiljno i planski da menja ovu praksu, da uvodi nove tehnologije u ovu oblast i, pre svega, da odlaže i reciklira građevinski otpad koji najčešće završava na deponijama komunalnog otpada, uglavnom divljih? Taj otpad iz dana u dan postaje sve teže rešiv ozbiljan ekološki problem. Stručnjaci  godinama upozoravaju da bi umesto toga mogao biti izvor prihoda ukoliko bi se zakonom regulisalo njegovo odlaganje, sortiranje, separacija, reciklaža i sve to primenilo u praksi onako kako se to radi u zemljama EU. Godišnje se u svetu proizvede 20 milijardi  tona betona. Beton je najviše  korišćeni građevinski materijal za čiju proizvodnju se koriste ogromne količine drugih resursa, pre svega energije, komponentnih i ostalih pratećih materijala.            

            
„Srbija bi, prema našim procenama,  mogla na godišnjem nivou imati najmanje 600 miliona evra dobiti kada bi se građevinski otpad koristio kao resurs, jer on čini 40-60 odsto ukupnog  komunalnog otpada.  U Srbiji se godišnje proizvede  između milion i milion i po kubika građevinskog otpada: betonskog  šuta, metala i obojenih metala, plastike, stakla, kao i drugih produkata renoviranja i rekonstrukcije“, navodi inženjer Dejan Bojović, predsednik Srpske asocijacije za rušenje, dekontaminaciju i reciklažu. Ova stručna asocijacija članica je EDA – Europian Demolition Association. 

Nemačka već 20 godina ima regulativu koja prati ovaj segment i naši stručnjaci pažljivo prate ove promene, spremni su da se upuste u istraživanja, koja su neophodna pre donošenja novih propisa. Morale bi se uspostaviti jasne procedure i tehnologije i tehnike, pre nego što počne korišćenje recikliranih materijala u građevinarstvu. Na dnevni red, pre ili kasnije, stižu i poglavlja 27 i 28 Ugovora o pridruživanju i članstvu u EU, a ona regulišu upravo dva veoma važna segmenta javnih delatnosti – zdravstvo i ekologiju. Ukoliko bi krenulo da se radi na reciklaži građevinskog otpada, prvi korak bi bilo regulisanje vlasništva nad otpadom. Jedan od najozbiljnijih izazova biće i pitanje komunalnog otpada  i njegove reciklaže. 

Upravljanje građevinskim otpadom  moralo bi se regulisati propisima prema direktivama EU, koje, nažalost, još uvek nemamo. 
Mora se znati vlasnik otpada, ukazuje Bojović  i dodaje da se može primeniti rešenje iz nekih zemalja EU, prema kojima bi država bila vlasnik građevinskog otpada. U praksi, to bi izgledalo ovako: kada neko ruši staru i zida novu kuću, renovira stan, otpad bi morao uredno da sakupi i preda nadležnima, koji bi ga odlagali na strogo određena mesta, gde bi se separirao tako da može sve što je od njega upotrebljivo da se preradi i ponovo iskoristi u građevinske ili neke druge svrhe. Građevinski otpad  starijeg datuma često sadrži i opasne materijale koji su sada zabranjeni za upotrebu, kao azbest, na primer, tako da rukovanje ovim otpadom mora biti visoko stručno i veoma odgovorno.  Firme koje bi obavljale radove morale bi da imaju sertifikate i da prođu obuku, smatra naš sagovornik.
On dodaje da za realizaciju ovog plana nisu potrebna velika ulaganja, samo znanje koje već poseduju naši stručnjaci i naše naučne ustanove.  Nažalost, kod nas još uvek nijedna firma nema licencu za reciklažu građevinskog otpada. Apsurdno je i to da Zakon o zaštiti životne sredine i upravljanju otpadom propisuje da se komunalni otpad prekriva šutom.

Nastavak teksta možete pročitati u 57. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.