U svim najvećim poslovima države i investitora, a prednjače arapski, ono što je država dobila upadljivo je manje od onoga što je ta ista država uložila. Da li je reč o ekstremnoj pregovaračkoj nesposobnosti nadležnih da brinu o narodnom interesu, ili ima i nekih drugih elemenata za zaključivanje, nećemo saznati dok se sve ove transakcije jednog dana dobro ne pretresu. I sa pravne i sa finansijsko-forenzičke strane
Kakva je u Srbiji situacija, najbolje je sažeto u poslednjem izveštaju Fridom hausa o „Slobodi u svetu 2019. godine“, gde se u jednoj rečenici o Balkanu navodi da „predsednik Aleksandar Vučić iz Srbije i predsednik Milo Đukanović iz Crne Gore nastavljaju da konsoliduju moć oko sebe i svoje klike, snižavajući osnovne standarde dobrog upravljanja i istupajući van svojih ustavnih prava“.
Inače u ovom izveštaju koji je premijerka Ana Brnabić nazvala „neobjektivnim“ Srbija je sa slobodne degradirana u „delimično slobodnu zemlju“ šta god to značilo.
Kako izgleda ekonomija i ekonomske slobode u „delimično slobodnoj“ zemlji, „Nova ekonomija“ je pokušala da utvrdi popisom najvećih državnih i kvazidržavnih projekata koje su pratile blago rečeno „nejasnoće“ u trošenju i korišćenju javnog novca i resursa.
Kako su vlasti pre 2012. godine imali svoje zajedničko preduzeće za Fijatom i međudržavni ugovor sa Rusijom u okviru kog je otišlo 51 odsto NIS-a za 400 miliona evra, tako su vlasti nakon 2012. imale svoj međudržavni sporazum sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Beograd na vodi, Er Srbiju, Al Rafaved i PKB. Svaki od ovih poslova čija se vrednost meri stotinama miliona, pa i milijardama evra, izazvao je buru u javnosti. Beograd na vodi je čak doveo i do protesta na kome je učestvovalo više hiljada ljudi. Ovim se pak ne iscrpljuje lista potencijalno spornih transakcija ili afera koje bi se mogle nekada u budućnosti naći na nekom novom spisku sličnom onom o 24 privatizacije. Naravno uz rizik da ne budu iskorišćene samo za predizborne svrhe, a zatim zaboravljene u dubinama fioka tužilaštva i sudova, kao što se desilo sa pomenute 24 privatizacije.
Da počnemo od Arapa
Ali da krenemo iz početka. Prohladnog februarskog dana pre skoro tačno šest godina (17. februar 2013) iz sunčanog Abu Dabija stigla je vest da je prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane Aleksandar Vučić potpisao međudržavni sporazum sa ministrom spoljnih poslova UAE Abdulahom bin Zajedom al Nahjanom, kao i nekoliko drugih sporazuma, između ostalog i o zaštiti investicija. Tom prilikom tzv. PPV je najavio i ogromnu investiciju, gradnju fabrike čipova kompanije Mubadala vrednu milijardu evra, žaleći usput što u Srbiji nema dovoljno stručnjaka koji znaju da izlivaju silicijum.
Ovim sporazumom postavljeni su temelji onoga što će doći. Već početkom 2014. godine UAE je odobrila Srbiji zajam od milijardu dolara, a i ostatak te godine protekao je u najavama megalomanskih projekata sa prijateljima iz UAE, gde se posebno izdvojio projekat Beograd na vodi.
U javnosti se govorilo o projektu vrednom 3,5 milijardi evra koji će konačno spustiti Beograd na Savu, koji će pokrenuti srpsku građevinsku industriju i privući investitore iz celog sveta u luksuzno naselje između Brankovog mosta i Gazele. Premijer Aleksandar Vučić je najavio početkom 2015. da će sve što se vidi na maketi Beograda na vodi biti gotovo do 2019. godine.
Skupština Srbije usvojila je 9. aprila Zakon o Beogradu na vodi, leks specijalis kojim je dobio status projekta od posebnog značaja, a već 26. aprila potpisan je ugovor u renoviranoj zgradi Geozavoda. Dok su ispred zgrade dva parkirana tramvaja razdvajala protestante protiv projekta i one koji su klicali premijeru, unutra su potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović i Muhamed Alabar, predsednik Upravnog odbora kompanije Igl hils potpisali ugovor za projekat Beograd na vodi. Zanimljivo je da premijer koji je dve godine ranije u Abu Dabiju pokrenuo celu priču i svojski promovisao projekta prethodnih godinu dana, ne samo da nije stavio potpis na ovako veliki projekat, već nije prisustvovao ni potpisivanju.
Ubrzo nakon objavljivanja ugovora, saznalo se da Arapi neće uložiti 3,5 milijardi evra, već da se obavezuju da će uložiti 150 miliona evra, a još toliko pozajmiti i za to će dobiti 68 odsto vlasništva u zajedničkoj kompaniji. S druge strane, država Srbija je za 32 odsto uložila zemljište, 177 hektara na najboljoj lokaciji u Beogradu, doduše zatrpane otpadom, barakama, napuštenim vagonima, nelegalnim, ali i legalnim građevinama. Tako da je država dobila zadatak i da raščisti lokaciju o svom trošku. Prema obrazloženju leks specijalisa, orijentacioni troškovi raščišćavanja terena za pripremu izgradnje trebalo je da iznose 33 milijarde dinara. Zakon je rešio i pitanje „izmeštanja beogradskog železničkog čvora iz Savskog amfiteatra, raseljavanje stanovnika koji decenijama stanuju u starim, trošnim i neuslovnim objektima bez osnovne saobraćajne i komunalne infrastrukture“.
Železnička stanica, kao što je poznato, zatvorena je i iseljena u Prokop i vrlo brzo postala predmet podsmeha stranih turista. Takođe, država će izmestiti autobusku stanicu i dakako napraviti novu o svom trošku. Igl hils sa svoje strane se obavezao da da zajam od 90 miliona evra za preseljenje železničkih objekata iz Savskog amfiteatra, kao i 40 miliona evra za završetak procesa eksproprijacije. Inače, procena vrednosti 177 hektara između Brankovog mosta i Gazele ne postoji u ugovoru, pa se tako kretala od nula, kako je tvrdio tadašnji gradonačelnik Siniša Mali, do milijardu evra, kako je tvrdila opozicija. Inače, prošle godine novinari su tražili od gradske uprave informaciju koliko je grad uložio u Beograd na vodi i dobili odgovor – „nemamo tu informaciju“.
Prema podacima sa sajta Vlade Srbije, ovim ugovorom vrednim oko 3,5 milijardi evra predviđeno je da se na površini od oko 177 hektara izgradi više od milion kvadratnih metara stambenog prostora i oko 750.000 kvadratnih metara poslovnog i komercijalnog prostora. Na oko 62.000 kvadratnih metara naći će se javni sadržaji, vrtići, škole, ustanove socijalne i zdravstvene zaštite. Predviđeno je da tu živi 17.000 ljudi i radi 13.000 radnika.
Međutim, to što je zbog ovog projekta skoro sasvim stavljen van snage pravni sistem i domaće institucije, predato zemljište bez tendera, usvojen projekat bez javnog konkursa, ugovorom predviđeno usklađivanje zakona sa projektom, a ne obrnuto, i na kraju pitanje cene celog projekta za srpske poreske obveznike tokom 2015. godine izvuklo je na ulice hiljade ljudi u protestu protiv Beograda na vodi, ali bez nekog efekta.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
