… I tako, na gala prijemu u Skupštini grada Beograda krajem osamdesetih mi cure u elegantnim malim crnim haljinama blistamo, i ja puna sebe među njima, čujem autoritativni glas: „Šta će ti to, baci tu cigaretu“. Okrenem se zaprepašćena, kad ono Harvi Kajtel. Zbori ko neki ćale, a nit me zna, nit me pozna…
Kad kažem Fest postajem višestruka ličnost. Evociram njegovih 47 godina i sebe i svih do sebe u tom nekada ludom od sreće, češće sumornom, olovnom i napaćenom vremenu. Uz njega mi je zima uvek brže prolazila. Setim se kako smo cvokotali od hladnoće ispred bioskopa „Kozara“ kojeg više nema, da uđemo na „Kabare“ Boba Fosija, kako smo se po snegu do kolena probijali do Sava centra tamo na početku osamdesetih, kad su za novinare priređivali specijalne projekcije u nekoj maloj sali i gde smo ostajali do poslednje predstave, gde je svako zadržavao mesto koje je u startu zauzeo, kad se ponekada ekran nije video od dima cigareta, kad se pilo i jelo na „radnom mestu“.
Ah taj Fest, pašću u nesvest… Dolazile su planetarne filmske zvezde i bilo je zadovoljstvo videti ih i pričati sa njima na konferencijama za štampu, intervjuisati ih, družiti se sa njima na koktelima… I tako, na gala prijemu u Skupštini grada Beograda krajem osamdesetih mi cure u elegantnim malim crnim haljinama blistamo, i ja puna sebe među njima, čujem autoritativni glas: „Šta će ti to, baci tu cigaretu“. Okrenem se zaprepašćena, kad ono Harvi Kajtel. Zbori ko neki ćale, a nit me zna, nit me pozna. Po rolama koje je odigrao nikada ne biste zaključili da je do te mere čistunac, sa naglašenom brigom za zdravlje. Duvan sam batalila desetak godina kasnije, ako se već ispovedam. Nisam mu javljala. Beograd je bio svet. Pričaju da su neki inostrani gosti bili zadivljeni videvši dupke pun SC jer su navikli da im se filmovi prikazuju u skučenijim dvoranama. A SC ima 3.672 mesta, sve zajedno sa pomoćnim sedištima.
Prva sećanja na Fest Srđan Vučinić, esejista i filmski kritičar, vezuje za Hronike Festa koje je pratio u detinjstvu. „Kada bi moji roditelji išli uveče na projekcije, neko bi me čuvao kod kuće. Obožavao sam da gledam te Hronike na TV-u koje je vodio Slobodan Novaković, kasnije zajedno sa Nebojšom Đukelićem. Emisija je bila veoma dinamična, sa puno značajnih gostiju iz sveta i sa čuvenim uvodnim songom i skečevima koje su sjajno izvodili Dragan i Milena.“
„Kasnije sam gledao filmove u Sava centru, koji je bio tek dovršeno, bleštavo zdanje u prestonici jedne znatno veće zemlje, uvažavane u svetu, u kojoj se kultura veoma cenila. Danas, iako se nikuda nismo selili, kao da živimo na drugoj planeti. Ako od hiljadu ispitanih Beograđana, samo njih šestoro zna pravo značenje reči lucidan, pitanje je kako će ta publika moći da prepozna filmove nekih zbilja lucidnih autora koji još uvek stižu na Fest, mada u jednu državu koja nema ni utvrđene granice, kao ni ekonomsku politiku ni kulturu“, konstatuje Vučinić. Dodaje da je Fest, pored Pulskog festivala i Arene, za njega bio „praznik filma, mesto na kojem sam ovu umetnost doživeo najsugestivnije, najpotresnije“. I mada je kasnije posećivao neke uzbudljive projekcije u Berlinu, Kanu, Veneciji, Karlovim Varima, Sarajevu – ništa se ne može uporediti sa tim utiscima iz Pulske arene i Sava centra početkom 80-ih, smatra.
„Poslednji veliki Fest doživeo sam 1992. u danima kada se Jugoslavija u plamenu i krvi raspadala, i to je bilo prilično nadrealno iskustvo. Moji drugovi vraćali su se sa fronta, drugi su se krili po gradu; u Hrvatskoj je bilo primirje, a u Bosni rat samo što nije počeo – pokojni Đukelić je kao selektor u taj Beograd doveo neverovatne filmove, među njima Vendersov ’Do kraja sveta’, ’Evropu’ Fon Trira, ’Barton Fink’ braće Koen… Kusturica je doveo Džarmuša i Džonija Depa. Nismo ni slutili da će Beograd biti svet još svega tih nekoliko dana. Danas gledam filmove uglavnom preko linkova koje mi pošalju, ili ponešto na Sarajevskom festivalu. Nadam se da ću nešto zanimljivo pogledati i na Festu ove godine, nešto što nam može pružiti barem ‘veliku iluziju’ da liberalni kanibalizam nije jedina realnost čoveka u XXI veku“, naglašava Srđan Vučinić.
Kad dođe vreme Festa, novinarka, književnica i prevodilac Mirjana Ognjanović zapita se zašto je Beograd tako pomno posvećen filmu?
„Mislim da je isto tako bilo i pre Drugog svetskog rata. Redovi ispred bioskopa ‘Kolarac’, borba za svaku ulaznicu. Mi Beograđani smo zaista pravi filmski poklonici. I to ozbiljni. Sećam se kada sam prevela prvi roman italijanskog reditelja Paola Sorentina – ‘Svi su u pravu’. Ovde je to bio veliki događaj. Filmski ljubitelji su spremno dočekali ovo izvanredno književno delo. Uostalom, to se ogleda i u broju prodatih primeraka knjige. Međutim, nešto slično nije se dogodilo u drugim delovima naše bivše zemlje. Ni približno. Sorentinova knjiga nije takoreći ni primećena! Ovu činjenicu tumačim isključivo kao odraz visoke filmske kulture u našoj sredini. Kamo sreće da to važi i za ostale grane umetnosti i kulturu uopšte“, ističe naša sagovornica. Sorentinov film „Oni“ (Loro) zatvoriće Fest 3. marta u Sava centru (počeo je 22. februara). Književnica je slavnog italijanskog kolegu i reditelja upoznala prošle godine na festivalu Kustendorf.
Nastavak teksta možete pročitati u 58. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
