Ne pravite kopije, rešavajte probleme

Rastužuje me koliko se priča o srpskom IT-ju svaki put pred izbore, a koliko se u stvari ništa ne radi na državnom nivou. Uprkos tome, imamo fantastične primere i uspešne kompanije koje su uspele da se probiju na svetsko tržište. Ali to su primeri koje možete na prste da prebrojite. Žao mi je što se stimulišu strane firme da dođu na naše tržište, umesto da se podrže talenti koje mi imamo. Moja kompanija u Turskoj dobija mnogo više pomoći od države nego što iko u Srbiji može da zamisli.

Ovo u intervjuu za „Novu ekonomiju“ kaže Milena Đuričić, suosnivačica i operativna direktorka kompanije Videomajt (Videomite), stacionirane u Turskoj, na pitanje da li prati startap i IT scenu u Srbiji. Nekada je i sama bila deo te scene, kroz agenciju Agena koja je, između ostalog, osnovala i dobro poznati festival Webfest. Nakon toga, Milena je započela internacionalnu karijeru. Sedam i po godina provela je u Guglu (Google), a zatim gotovo četiri godine u ruskom Jandeksu (Yandex). Danas je zatičemo u njenoj kompaniji Videomajt. U pitanju je firma koja se bavi distribucijom audio i video sadržaja, odnosno povezivanjem lokalnih produkcijskih kuća sa gigantima kao što su Netfliks (Netflix), Jutjub (Youtube) ili Amazon. Videomajt je osnovan 2014, a Milena se kao investitor uključila pre dve godine i promenila joj fokus. Kada je kompanija počela značajno da raste, njena najbolja prijateljica Dilek Telkes, koja je takođe suosnivačica Videomajta, pozvala ju je da napusti korporativni život i pomogne joj, što je Milena prihvatila. 

Turska je velika zemlja sa 80 miliona stanovnika koji su mladi i željni filmskih, TV i muzičkih sadržaja. Zato je lokalna produkcija razvijena i jaka. Kao što znate, kada upalite TV, Turska je veoma veliki izvoznik serija. Ono što mi radimo je distribucija tog sadržaja na sve svetske digitalne platforme koje se aktivno koriste i u Turskoj i u svetu. Videomajt je direktan partner sa svim velikim digitalnim platformama sa jedne strane i sa velikim turskim produkcijskim kućama sa druge strane. Tako da naše filmove i muziku možete videti na Netfliksu, Jutjubu, Gugl pleju, Amazonu, Ajtjunsu (iTunes), Spotifaju (Spotify), Dizeru (Deezer) i na mnogim lokalnim platformama od Brazila do Malezije. Uspeli smo da se probijemo u kratkom vremenu jer smo rešili problem: produkcijske kuće u Turskoj nemaju ni iskustva da formatiraju sadržaj za digitalne platforme niti vremena da sklapaju ugovore sa digitalnim platformama jer ih ima na stotine. Sa druge strane, digitalne platforme ne žele da sarađuju sa stotinama produkcijskih kuća i da ih uče kako da se digitalizuju, već žele da dobiju filmove i muziku u paketima. Tako da mi rešavamo problem koristeći tehnologiju: uzimamo sadržaj, formatiramo ga i koristeći automatizovane sisteme za distribuciju u istom trenutku šaljemo film ili muziku na sve partnerske platforme. I svi su srećni.

Kao i u mnogim zemljama, izvoz je stimulisan i sav prihod od izvoza ne podleže PDV-u. Putovanja na sajmove, poslovno usavršavanje, treninzi, marketing u inostranstvu su stimulisani i do 70 odsto. Titlovi na strane jezike su takođe stimulisani jer to pospešuje izvoz. Naravno, postoje limiti koliko možete dobiti u toku jedne godine, ali je to i više nego dovoljno za naše potrebe. Postoje i razni fondovi za digitalizaciju preduzeća za koje možete da konkurišete ukoliko imate potrebu. Kako je sada u Srbiji ne znam, pre 15 godina kada sam bila preduzetnica u Beogradu sećam se samo da sam morala da plaćam, ne sećam se da smo ikad išta dobili.

E-uprava u Turskoj radi savršeno već godinama. Ja sam se ovde doselila pre osam godina i dve stvari su me fascinirale: elektronska uprava i elektronsko bankarstvo. To su dve stvari koje su dovedene do savršenstva, sve radite na mobilnom telefonu i ništa ne morate da čekate u redu. Prvo što je bilo digitalizovano je plaćanje poreza, naravno, svaka država voli da skupi pare, ali i sve ostalo je digitalizovano. Bilo kakva dokumenta da su vam potrebna, apsolutno sve možete da uradite preko interneta. Za Tursku je to i neophodno jer je u pitanju velika zemlja, kako geografski, tako i po broju stanovnika.

Piraterija, nažalost, nikada neće nestati, ali se može smanjiti kombinacijom primene zakona i ukoliko sadržaj postane pristupačniji i tehnički kvalitetniji. U ranim godinama interneta ilegalne kopije su bile dostupne svuda i cela jedna generacija je odrasla preuzimajući ih i ne razmišljajući da je to što rade kršenje zakona. Ali, ukoliko niko ne plati za muziku i filmove, uskoro niko neće imati novca da snimi bilo šta. Gubici muzičke i filmske industrije u poslednjih 10 godina su enormni, što neminovno vodi padu kvaliteta. Negde sam pročitala da su globalni gubici samo muzičke industrije procenjeni na 12 milijardi dolara godišnje. Međutim, poslednjih godina birokratija se pokrenula i u mnogim zemljama ne samo da su doneti zakoni o zaštiti autorskih prava na internetu, nego se dosta radi na obrazovanju kadrova koji treba da sprovode te zakone, što je mnogo važnije. S druge strane, servisi postaju dostupniji, u mogućnosti ste da gledate filmove u mnogo boljoj rezoluciji i bez straha da ćete na nekom torentu pokupiti malver i bez potrebe da klikćete kroz talase neželjenih reklama. Ali nemojmo zaboraviti da u osiromašenoj zemlji kao što je Srbija imati pretplatu na tri digitalna servisa je još luksuz i verujem da piraterija cveta.

Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.