Kao isluženi borci zaraćenih strana iz Drugog svetskog rata – saveznika i Trojnog pakta, pod staklenim okruglim zidovima posetioce dočekuju engleski „spitfajer“, ruski JAK 3, „iljušin 2 šturmovik“, nemački „meseršmit 109 G-2″ (jedan od dva sačuvana primerka ovog modela na svetu) kao i posleratni „tanderbolt“, MiG 21 i gama domaćih aviona od mlaznih prototipova do serijski proizvođenih modela „soko“, „orao“, „jastreb“, „galeb“… Samo u Beogradu je svojevremeno radilo nekoliko fabrika aviona
Muzej vazduhoplovstva u Surčinu vidi se još sa auto-puta kao nešto atraktivno okruglo što se plavi pod svodom nebeskim i ako si skroz neupućen, ne znaš da li lebdi u prostoru, ili je zakucano za zemlju. Ako zavrnete prema Aerodromu „Nikola Tesla“ s vaše desne strane pomalja se u svoj svojoj spektakularnosti stakleno zdanje koje liči na krofnu, a iz ptičje perspektive na avionski točak, građeno sredinom sedamdesetih po projektu sarajevskog arhitekte Ivana Štrausa. Muzej je otvoren 1989. godine. Do raspada SFRJ zvao se Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva, jedini je na Balkanu, jedan od pet najboljih evropskih muzeja i svrstavaju ga među desetak vodećih institucija ove vrste u svetu, sa kolekcijom sa više od 200 letilica, 130 avio-motora, helikoptera, bespilotnih letilica, raketa, maketa, delova oborenih aviona… Jedan je od najomiljenijih beogradskim muzeja i 14. marta sa nevericom je primljena odluka vlade Srbije „o ukidanju civilnog dela Muzeja vazduhoplovstva, te prebacivanju prava, obaveza, imovine i arhivske građe na Ministarstvo odbrane”.
Prema saznanjima Tango Sixa, u odluci je navedeno da se Muzej vazduhoplovstva Beograd ukida jer „potrebe za delatnošću ustanove mogu da se zadovolje na racionalniji i efikasniji način“.
„Zaposlene u Muzeju vazduhoplovstva preuzima Ministarstvo odbrane u skladu sa propisima kojima se reguliše prijem u službu profesionalnih pripadnika Vojske Srbije. Takođe, prava drugih osnivača rešavaće se u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije“, stoji u odluci Vlade.
Navodi se i da će Muzej doneti finansijski izveštaj, odnosno bilans stanja na dan 15. mart 2019. godine i u skladu sa mogućnostima izmiriće postojeće obaveze prema dobavljačima, izvršiće naplatu potraživanja od poverilaca, prenos preostalih likvidnih finansijskih sredstava na račun Ministarstva odbrane koji je otvoren kod Uprave za trezor i zatvaranje aktivnih računa Muzeja vazduhoplovstva.
Kako se u odluci dalje navodi, Ministarstvo odbrane u obavezi je da čuva muzejsku namenu Muzeja vazduhoplovstva kao spomenika kulture.
Muzej vazduhoplovstva je u vlasništvu države od 2017, a upravljanje nad tom institucijom preuzelo je Ministarstvo odbrane po odluci Vlade Srbije 2015. godine.
Ne znajući za Vladine mere, obrela sam se u Muzeju dan posle, u petak 15. marta, kad se saznalo da su na snazi kompleksne promene. Izvela sam dobrog prijatelja iz Švedske jer voli da obiđe vazduhoplovno blago svaki put kad svrati u Beograd.
Jesam primetila neku užurbanost u prizemlju zdanja, ali nisam pridavala naročitu pažnju na te hitre korake i permanentnu zauzetost potencijalnih sagovornika nizom sastanaka. Ugovorila sam razgovore za „narednu nedelju“, razmenila brojeve telefona i imejlove. Ali, „pošto su se okolnosti promenile“, došlo do smene na vlasti, javljeno mi je, komunikacija je stopirana „dok ne dođe novi direktor“.
„Javnost je zbunjena“ rečeno mi je u poverenju, zovu ljudi telefonom da pitaju da li Muzej radi, odgovaraju im da radi, da je „stanje redovno“. Možda će, kad ovaj tekst već uveliko izađe, biti održana i konferencija za medije da razjasni sve nedoumice, a pre svega objasni da li će Muzeja biti, ili ga biti neće.
Ako izostane KZŠ (konferencija za štampu) i zvanično saopštenje bi rasvetlilo slučaj. Iskreno se nadam da će preživeti dramu transfera iz ruke u ruku, a poenta je da mu u oba slučaja opstanak zavisi od budžeta. Sve hoću da verujem da će mu novi vlasnici obezbediti više para i opremiti ga da bude u dosluhu sa svojom reputacijom i prestižom. Da neće prizivati proteste i peticije gnevnog građanstva. I da će prvo popraviti stepenice koje vode do muzejske palate jer nisu svi planinari, pa da se vešto uzveru uz njih do cilja. Liče kao da ih je neko sistematski uništavao. Kročiš na njih, a one odjednom nestaju. Par nepar, ima ih pa nema. Lepota je u oku posmatrača, kažu, a prvi utisak je strah od hodanja, a ne od letenja i uzmicanja podloge….
Kad se čovek domogne Muzeja, zaboravi na ruinirane stepenice, stremi višim sferama razvoja. Uz malo mašte zamišlja da je u vremeplovu, da se vratio na početke avijacije kod nas i u svetu i kroz stalnu postavku temeljno upoznao sa civilnim i vojnim vazduhoplovnim dometima 20. veka (od 1909. do 1999. godine)
Informacija je mnogo – nazivi, godine, proizvođači, tehničke karakteristike… Čovek ih prima i obrađuje do izvesne mere, a posle se zasiti i prepusti laganoj šetnji i zastaje pored eksponata za koje je čuo ili mu se učine atraktivnim.
Nastavak teksta možete pročitati u 59. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
