Terapeuti raznih pravaca, ujedinite se!

Kako da se ponašamo kada se susretnemo sa manje ili više teškim psihičkim stanjima? Za početak, dovoljno je da znate da je subjektivni osećaj da nešto nije u redu sasvim dovoljan da počnemo da se bavimo svojim unutrašnjim stanjima. Lični doživljaji su jedino merilo naših unutrašnjih realnosti, ma koliko oni delovali kao da preuveličavamo ili, kako to okolina voli da kaže, razmaženi smo. 

Osuda za vaš nemir ili bezvoljnost nikako nije lekovita sve i da ste zaista veoma razmaženi, što se najčešće ispostavi kao netačno. Ako se pitate da li ste odabrali pravog terapeuta, odgovor može biti vrlo uopšten, a istinit: neće vam uvek biti prijatno jer funkcija odlaska na terapiju nije samo da vas umiri, već iznese uznemirujuće sadržaje na površinu i u bezbednom okruženju, uz rad sa terapeutom, učini da ih lakše podnosite i što više dovodite u svest. Kada živimo svesniji onoga što nam se dešava i kada je tu neko ko će bez osuđivanja uspeti to da nam „prevede“ i pomogne nam da sami mislimo i funkcionišemo, treba da budemo srećni jer smo uspeli. Uspeh se meri time koliko možemo da budemo u miru sa sobom i u trenucima kada nam je teško. Nije cilj istrebiti negativne emocije, već ih pretvoriti u snagu i podneti život sa njima. 

Svaki psihoterapijski pravac fokusira se na određen deo našeg bića: mišljenje i rasuđivanjo, telo, odnos, lična i porodična istorija itd. Neki od njih pomažu nam da bolje mislimo, drugi nas upućuju da treba da oslušnemo šta nam govori telo, a treći nas stavljaju u kontekst u kome možemo da sagledamo istoriju svog ponašanja kroz povezanost sa ličnom ili porodičnom prošlošću. 

Mnogi se pitaju: „Koliko će to da traje?“ Obično se iza tog pitanja zapravo krije ono dečje: „Da li će boleti“, a iz zrelih delova naše ličnosti to posmatramo kao projekat od koga očekujemo jasan rezultat i izvesnost. Pomalo je apsurdno jer nekuda odlazimo sa željom da nešto rešimo, ali (se) sebe ne možemo rešiti. Zato je vrlo često lekovito suočiti se sa neizvesnošću života u kome nemamo garanciju, ali u kome umemo da se snađemo i ako nam se delovi naše mentalne i emocionalne mašine pokvare. Ne zvuči obećavajuće kao nova igračka koju smo silno želeli kao mali, ali zvuči kao nešto što oslobađa ogromne kapacitete za igru i podnošenje životne neizvesnosti.

 

U različitim periodima života menjaju se okolnosti i naše potrebe, pa samim tim i naš psihološki prostor. To su normalni, prirodni procesi. Međutim, nevolja nastaje kada nismo u stanju da uskladimo ta dva toka. Ljutimo se na život, na ljude, na sebe. Tada se osećamo nemoćno, zaglavljeno, besno. Nismo u stanju da uspostavimo kontakt sa drugima, a ne znamo kako da budemo u kontaktu sa sobom. Geštalt psihoterapija nam pomaže da razvijemo svesnost o tim „zaglavljenostima“ i da ih zatim uspešno prevaziđemo. 

Goran Palamarević, geštalt psihoterapeut pod supervizijom, daje zanimljivo poređenje: „U raznim životnim fazama imamo različite kriterijume pri izboru partnera: u adolescenciji su nam važni izgled ili stil, za brak je važna pouzdanost partnera, a u poznijim godinama prijateljstvo. Slično tome, u raznim životnim fazama imamo drugačija očekivanja od nas samih.“ Kroz osnovne koncepte geštalta: svesnosti, kontakta i eksperimenta uspevamo da klijenta dovedemo do uvida koji mu pomažu da se oslobodi emotivnih blokada, rigidnih uverenja i psiholoških slepih mrlja, koji su prateće posledice prolaska kroz razne životne faze. Pri tome, Goran nastavlja, akcenat je na iskustvu, koje se u bezbednom okruženju kreira od strane klijenta i terapeuta, putem eksperimentisanja, metode tzv. vruće stolice, igranja uloga o slično. 

Nastavak teksta možete pročitati u 65. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.