Tajkuni se bogate, EPS se uništava

Elektroprivreda Srbije je najznačajnije preduzeće u Srbiji koje je usled višegodišnje pogrešne politike svih vlasti dovedeno u tešku situaciju. Sistem koji je pokazao izuzetnu vitalnost čak i za vreme bombardovanja kada su gađani prenosni sistemi, danas je izraubovan i vapi za ozbiljnim investicijama. Poslednja značajna elektrana HE Pirot aktivirana je daleke 1991; od tada je samo nekoliko hidrocentrala revitalizovano. EPS je služio i za održavanje socijalnog mira 90-ih godina preko simboličnih cena struje, što se u manjoj meri nastavilo i posle 2000. godine. Cene struje za domaćinstva su ostale kontrolisane i ispod nivoa proste reprodukcije. Uz sve to, usled velike proizvodnje iz „obnovljivih izvora energije“ (OIE) a posebno vetroparkova, EPS danas ima i finansijske i tehničke probleme.

Poslovni rezultati EPS-a povod su za ozbiljnu zabrinutost: u toku 2018. godine EPS je imao po konsolidovanom bilansu gubitak od 10 miliona evra uz minornu dobit u redovnom bilansu od oko 12 miliona evra; 2019. godine gubitak će po svoj prilici biti znatno veći, hidrologija je loša, a pri tome EPS je prinuđen da otkupljuje sve veću količinu (pre)skupe struje iz vetroparkova. Za takvo poslovanje razlog su ne samo slabosti unutar preduzeća (neadekvatan menadžment, višak zaposlenih, gubici u prenosu, odnosno krađe i stara tehnologija), nego i niske cene za građanstvo. 

Povećanje cene struje za široku potrošnju od 3,9% od 1. decembra, koje je očigledno iznuđeno lošim poslovnim rezultatima, neće biti dovoljno; samo zbog enormnog otkupa struje iz vetroparkova cena mora biti uvećana dodatnih 7%. Svi ostali energenti dostigli su „svetsku“ cenu; dizel i benzin su usled visokih akciza čak skuplji nego u okruženju, dok je cena struje najniža u Evropi i nedovoljna za neophodne investicije.

Pozicija EPS je delimično olakšana kada je u periodu od 2013. do 2015. godine po Zakonu o energetici sva privreda koja troši više od 30.000 KWh godišnje primorana da u fazama pređe na tržišno snabdevanje. Ti potrošači su sa druge strane dobili „slobodu“ da struju mogu da kupuju i od drugih snabdevača (uz povećanje cene za par desetina procenata).

To je dovelo i do male pobune industrijskih preduzeća u vlasništvu stranih kompanija koji su navikli da imaju nisku cenu struje (npr. Meser-tehnogas u Smederevu i FIAT u Kragujevcu), ali su morali da prihvate pravila koja važe u celoj Evropi. U ovom trenutku nešto manje od polovine svoje proizvodnje EPS prodaje privredi po tržišnim cenama, dok se ostatak prodaje domaćinstvima po garantovanim cenama koje su znatno niže od tržišnih (samo se potrošnja preko 1.500 KWh u tzv. crvenoj tarifi plaća više od tržišne cene).

Povećanja cene struje poslednjih godina su samo „pokrila“ inflaciju, EPS je ostao na „nuli“ kada se uzme u obzir efekat inflacije. Maćehinski odnos prema svom najvrednijem preduzeću država je pokazala i kada je uvela akcizu od 7,5% na struju; EPS mora da uplati akcizu državi i za struju koju ne naplati od potrošača. Ako je država već morala da prikupi određene prihode prethodnih godina radi finansijske konsolidacije, EPS je bio loš izbor; neuporedivo bi bilo pametnije da su se akcizama opteretile virtuelne usluge (kablovska televizija, internet i sl); na kraju, one predstavljaju komfor, a ne potrebu.

Jedina uteha za EPS je što je poslednjih godina finansijska disciplina kupaca drastično poboljšana, pa je stopa naplate čak preko 100% (naplaćuje se ponešto od starih dugovanja), a najveće višegodišnje neplatiše – državni gubitaši, kao železara u Smederevu i RTB Bor su privatizovani.

Nastavak teksta možete pročitati u 67. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.