Oprezno sa javnom pričom o depresiji

Grupa mladih psihoterapeuta odlučila je da u prazničnim danima ponudi jednu besplatnu psihoterapijsku seansu ljudima koji se osećaju anksiozno ili depresivno. Televizija se zainteresovala za ovaj događaj i u želji da promoviše mentalno zdravlje, desilo se nešto čudno. Baš kao što je psihoterapeutkinja i navela u prilogu jutarnjeg programa: jedna seansa nije dovoljna da artikulišemo problem, ali jeste dovoljna da se motivišemo na bavljenje mentalnim zdravljem i steknemo određene alate za savladavanje sopstvenih stanja. Šta je u ovom prilogu krenulo nizbrdo?

Voditeljka je najavljivala prilog o besplatnoj psihološkoj podršci. Kako se prilog završio, tako je reporterka po automatizmu rekla: „Studio“, dobivši zauzvrat vrlo čudno pitanje: „Jesi ti depresivna?“ Nakon trenutka zatečenosti, reporterka je odgovorila da nije, nastavljajući da je poenta u tome da smemo da se osećamo loše i ne moramo biti uvek usiljeno nasmejani. Na to je voditeljka uz polusmeh odgovorila: „Pa dobro, treba da objasnimo gledaocima da je lepo, praznici…“ i tu nastade problem.

Postpraznični dani su puni praznine, pa otud i postpraznična depresija. Ulice su sablasno puste, sve je zatvoreno, a postoji niz razloga zbog kojih nam je otežano da budemo u dobrom kontaktu sa sobom. Međutim, taj „period posle“ je uglavnom samo okidač za sve ono što nam se dešavalo čitave godine, a nekada i čitavih godina pre nego nam je prekipelo. Baš u novogodišnjem periodu, kada se medijski izrabljuju i agresivno oglašavaju teme sreće, ognjišta i topline, baš tada neko ko nema osećaj pripadanja i sreće može da upadne u bolna stanja. 

U prazničnoj atmosferi postoji niz okidača na takva osećanja. Poslednji dani decembra nalikuju nametnutoj „sumativnoj krizi“: svi smo primorani da presabiramo šta smo sve do sada uradili, da li smo dovoljno postigli, a još više, da li smo voljeni i da li volimo? Kako živimo u vremenu u kome u oktobru počinje produžena praznična histerija, osnovni element histerije, bes, može da ispliva na različite načine kod svih nas. 

Najteže je onima koji ljutnju usmere na unutra i to se najčešće naziva depresivnost. Gutanje osećanja ljutnje i besa, usmeravanje agresije na sebe, dešava se jer nešto važno nismo dobili. Ne mislim na novogodišnji poklon, već na osećaj izostanka jako autentične potrebe koja godinama sedi u nama kao prazna kutija. Ne usrećuju nas ukrasi i ulična rasveta jer baš tada nam je arhetipski nametnuta tema koja nije nimalo dekorativna i fasadna, već vrlo strukturna: teme doma, pripadanja, konačnosti, smrti, a mi naprosto ne znamo šta ćemo sa tim, zaslepljeni smo teškim unutrašnjim iskustvima i novogodišnjom rasvetom. 

Nije „priča o vremenu“ da manjak svetlosti utiče na povećanje depresivnosti, pa se u tretmanu kliničkih depresija potcrtava važnost izlaganja suncu (a zimi i najmanjem izvoru svetlosti) barem 45 minuta. Ulične svetiljke okidaju naš mrak, pa ako  osećate da nešto nije u redu, proći će, a taj spolja nametnut osećaj neodržive sreće će isto nestati, što je dobra vest. Doduše, u Srbiji će se faktički rasveta ugasiti mnogo kasnije, a ni na jedan problem neće biti stavljeno svetlo. Loša vest je što u ovom periodu značajniji broj ljudi ima novogodišnju želju da od svega samo odustane, umesto da se poželi nešto lepo. Zato je važno da o tome ozbiljno razgovaramo.

Nastavak teksta možete pročitati u 67. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“.