Postoji li „magija“ Angele Merkel

Ako bi budžet Evropske unije i fond za pomoć, posle usvajanja u 27 parlamenata, „pali“ u Evropskom parlamentu na kraju procedure, nastao bi haos u funkcionisanju Unije, odnosno moralo bi se pristupiti izradi novog nacrta budžeta i ponavljanju celog postupka od početka, što bi proces produžilo bar do proleća. To je ishod koji nikome ne odgovara, a nastupio bi i kolaps jer bi prestalo finansiranje najvećeg broja programa

Evropska unija se nalazi pred novom preprekom oko usvajanja ambicioznog zamišljenog sedmogodišnjeg budžeta, koji je uvećan novim fondom od 750 milijardi evra za obnovu od posledica kovid virusa (ta sredstva su nazvana Naredna generacija EU). Ukupan budžet, sa novim fondom, trebalo bi da iznosi oko 1.800 milijardi evra.

Preganjanja oko budžeta EU traju još od 2018. godine; prethodni sastav Evropske komisije nije uspeo da ga pripremi, pa je vruć krompir ostavio novom sazivu komisije, koji je počela sa radom krajem prošle godine. Izlazak Britanije iz EU ostavio je rupu od oko 100 milijardi evra u sedmogodišnjem budžetu, pa je trebalo pomiriti ambiciozne ciljeve i nove programe (uz nastavak starih) sa smanjenim sredstvima, jer je Uniju napustio veliki neto platiša. 

Alternativa je bila da se povećaju kontribucije članica, ali to nije bilo prihvatljivo čitavom nizu država. Prvi pokušaj usvajanja budžeta doživeo je fijasko u februaru; na petodnevnom iscrpljujućem julskom samitu lidera EU posle dosta natezanja postignut je kompromis (za usvajanje budžeta potrebna je jednoglasnost). 

Situacija sa kovidom je „smekšala“ takozvanu „štedljivu četvorku“, jer je svima bilo jasno da se mora pomoći vanrednim merama članicama koje su najteže pogođene u krizi kao što su Italija i Španija. Posle dosta muke oko toga koliko će se sredstava iz dodatnog fonda deliti kao bespovratna pomoć, a koliko će se podeliti u formi kredita, dogovor je postignut – umesto 500 milijardi bespovratnih sredstava (koliko su predložile Nemačka i Francuska), bespovratno će biti podeljeno 390 milijardi, a 360 milijardi će biti dato u formi kredita.

Kompromis koji je namerno ostao nejasan

To nije bio jedini problem; velika bitka se vodila (još od 2018. godine) oko uslovljavanja isplate sredstava „poštovanjem vladavine prava“ u državama članicama. Ne treba velika mudrost da se shvati da iza toga stoji slabo prikriven motiv da se neposlušne članice uteraju u „red“, odnosno da su te odredbe imale u vidu Mađarsku i Poljsku. To je bio jedan od  od ključnih zahteva Holanđana (ali ne samo njih), koji su i inače pravili veliki otpor planu da se odobri 500 milijardi evra bespovratne pomoći najteže pogođenim državama članicama.

Julski samit EU je visio o koncu zbog zahteva Holandije (i ne samo nje) o uslovljavanju isplata „vladavinom prava“ i, nasuprot tome, nepopustljivosti Mađara i Poljaka, koji nisu želeli da pristanu na moguća (bolje reći izvesna) uslovljavanja i mešanje u ono što oni smatraju unutrašnjim pitanjima svojih država. Viktor Obran je pitanje „vladavine prava“ čak poredio sa komunističkim vremenima, tvrdeći da se taj uslov može proizvoljno tumačiti, da ne postoje jasni kriterijumi, te da će služiti za pritisak na neposlušne države. Tek petog dana rasprave, na jedvite jade, usvojena je formulacija koja je (privremeno) zadovoljila obe strane. Jezik koji je korišćen bio je namerno nejasan, pa su obe strane tvrdile da su odnele pobedu.

Predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel se hvalio posle samita da je uspeo da obezbedi čvrstu zaštitu „vladavine prava“ u budžetu. Istovremeno su mađarski premijer Orban i poljski premijer Moravjecki proglasili pobedu, tvrdeći da su obezbedili pravo veta na bilo koje predloženo rešenje. Iz usvojenog teksta nikome do kraja nije jasno da li se sankcije zbog „nepoštovanja vladavine prava“ mogu uvoditi jednoglasno (jer se tako odlučuje u Evropskom savetu) ili kvalifikovanom većinom. 

EU inače ima pravilo jednoglasja za sve odluke koje se donose u Evropskom savetu; zemlja koja „ne poštuje vrednosti“ se može kazniti gubitkom prava glasa u Evropskom savetu. O tome odlučuju sve druge države osim one koja je u pitanju. Taj mehanizam bi mogao da „natera“ Mađarsku ili Poljsku pojedinačno na „poslušnost“ da je samo jedna od njih problematična. Međutim, pošto te dve države podržavaju jedna drugu, u tom telu nije moguće obezbediti jednoglasnost za kažnjavanje bilo Mađarske bilo Poljske (jer će druga država uložiti veto). Zato je i ključno pitanje ostalo namerno nejasno, kako bi se samit nekako završio, jer fijasko nikome nije bio u interesu. Ali pitanja koja su stavljena ispod tepiha morala su uskoro da isplivaju.