Nedopustiva lakoća šamaranja netačnim podacima

Iznad njih promače oblak. Bacio je senku na Artura Denta, opruženog u ledenom blatu. Bacio je senku na kuću Artura Denta. Gospodin Proser se naroguši. „Pa, baš i nije neka kuća“, rekao je. „Žalim, meni se dopada.“ „Dopala bi vam se i obilaznica.“ „E, sad, dosta!“, reče Artur Dent. „Prekini čoveče i nosi se odavde – a možeš da poneseš i svoju prokletu obilaznicu. Ovde nemaš šta da tražiš, je l’ shvataš?“ (Daglas Adams, „Autostoperski vodič kroz galaksiju“)

Scena koja se iz humorističkog romana preselila u dolinu Jadra dobrano je uzburkala srpsku javnost. Od samog starta zainteresovane strane su se istakle u nedopustivoj lakoći sipanja netačnih podataka. Kako to otprilike izgleda.

Scenario Rio Tinta: Pri svakoj podzemnoj eksploziji kašika meda upadne u šolju sa mlekom i rodi se jedan panda.

Scenario grupe Zaštitimo Jadar i Rađevinu, artikulisan u stručnom mišljenju naučne saradnice dr Dragane Đorđević sa Instituta za hemiju, tehnologiju i metalurgiju (IHTM), praktično predstavnika „protivnika projekta“: Zagađenje će biti toliko da će u krugu kompleksa svi krepati pri puštanju u probni rad i ko kaže drugačije plaća ga Rio Tinto.

Scenario Vlade Srbije: Koji god da je scenario, Srbija će iz doline Jadra prihodovati pola BDP-a, ali to samo prve dve-tri godine, posle će biti mnogo više.

U materijalnom bilansu Rio Tinta nedostaje 103,3 tone arsena, tolika je godišnja razlika između arsena koji će se iskopati i arsena koji će biti odložen na deponiju.

Dakle, niti je rudarenje posao sa pčelama i medom, kako ga želi predstaviti Rio Tinto, niti ovaj kompleks predstavlja neprihvatljiv rizik po život i zdravlje ljudi, niti čak, spada u tehnologije sa značajnim emisijama i mogućim trajnim posledicama, kako ga žele predstaviti protivnici projekta, a niti se Vlada Srbije upustila u ovaj projekat sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno u interesu građana. Od tolike kakofonije praktično ne postoji mogućnost realne diskusije o ovom projektu. A projekat je ogroman. Dnevno će u okviru postrojenja biti utrošeno i do 50 vagona koncentrovane sumporne kiseline. Rude će biti iskopano oko osam puta više. Samog jadarita 5.000 tona. A to je oko 250 vagona. Dnevno. 

Vlada Srbije je odlučila da svoje poverenje naslepo dodeli englesko-australijskoj multinacionalnoj kompaniji, nazivajući ekološke aktiviste i protivnike projekta političarima i interesnim grupama. To je uradila ne sačekavši analize uticaja na životnu sredinu, a i ne hajući da u materijalnom bilansu rada postrojenja nedostaje preko 100 tona arsena godišnje (nedostaje znači: iskopali su ga, a nije završio na deponiji, odnosno nema gde drugde da bude sem u efluentu – vodi koja iz postrojenja posle prerade biva ispuštana u Jadar). Projekat, osim neslaganja materijalnog bilansa arsena, ima još mnogo kritičnih tačaka, da se stav Vlade ne izrekne pre nego sve to bude dokumentovano.  Umesto toga, kako je priča dobijala sve veću medijsku pažnju, Vlada je obećala i fabriku litijumskih baterija, posao vredan četiri milijarde evra, a kako ni to nije bilo dovoljno, pride i fabriku električnih automobila, posao vredan 19 milijardi evra. Potpuno je jasno da u ovom planu nedostaje još i fabrika letećih automobila, posao vredan 90 milijardi evra, no, do izbora ima još vremena.  

Nevezano od činjenice da nigde u svetu proizvođači litijumskih baterija nisu locirani direktno pored proizvođača litijum karbonata (ili hidroksida), a još ređe na rudniku, Vladi nije smetalo da to navede kao beneficijarnu prednost, koja je tipa „hajde da napravimo fabriku autobusa pored fabrike guma, jer je to povezano“. Naravno da će nekom proizvođaču odgovarati da zabode svoju fabriku baterija neposredno uz zapakovanu osnovnu sirovinu, posebno pod preferencijalnim cenama ili uslovima koje bi mu obezbedila Vlada, jer, kako je rečeno, tek ima da se pregovara ko ima pravo preče kupovine iskopanog litijuma. Ne uzimajući u obzir činjenicu da je proizvodnja baterija daleko prljavija tehnologija od samog rudarenja litijuma, izgleda da će Rio Tinto moći da kopa samo ako se dogovori ili sa zelenim aktivistima tj. protivnicima projekta, ili sa Vladom ko ima pravo preče kupovine litijuma.

U celoj ovoj kakofonskoj atmosferi, zaboravljena je jedna takoreći nebitna činjenica, a to je da je na stručno mišljenje protivnika projekta – da fabrika predstavlja neprihvatljiv rizik za život, zdravlje i životnu sredinu, Vlada Srbije odgovorila sa  – ako nije dosta prihod od rudne rente, eto, biće i fabrika baterija, šta još hoćete? Da li predstavlja rizik, neprihvatljiv rizik ili nešto treće, Vlada nije proveravala: niti je formirala radnu grupu, niti je angažovala/konsultovala bilo koju stručnu organizaciju. Samo je rekla – ali, biće još para.  A šta ako fabrika zaista predstavlja neprihvatljiv rizik, da li je Vlada stvarno spremna da plati da „pare agresivnih kiselina koje će se koristiti za ekstrakciju litijuma i njegovo prevođenje u litijum karbonat (Li2CO3) otparavaju u atmosferu i nagrizaju zeleni pokrivač, a takođe i pluća i kožu ljudi i životinja u krugu od više desetina kilometara“?