Ommmmm………

Zakon privlačenja radi – osim usmeravanja na pozitivno, važno je i da ne zadržavaš negativno, u šta svakako spadaju i ljutnja i zavist. A kako? Prvo se smiriš tako što zamisliš nešto što u tebi izaziva prijatnost, ili se šetaš pored reke kojoj predaš sve destruktivno. Ovo je priča o tome i o jednoj neobičnoj pi-arki, Slavici Hinić

Slavica Hinić je najneobičnija pi-arka na šarolikoj srpskoj kulturnoj sceni. Njen posao održavanja odnosa sa javnošću ne završava se na pukom prenošenju informacija iz matične kuće, Bitef teatra, već zalazi u prijateljske relacije sa novinarima, što nije lako, verujte mi. Metod rada njoj je ljubaznost, nikad pomućen osmeh, ničim splasnuta volja da izađe u susret i najnadobudnijim žurnalistima.

Ona ide i korak dalje vodeći ih na putovanja preko Umetničkog press-karavana „od Triglava do Vardara, od Balkana do okeana“, a da se pritom i domaćini osete privilegovanim zbog brojnih priloga o datim destinacijama. Ukratko, logično je pitanje kako joj sve navedeno tako lako ide od ruke.

„Od kad znam za sebe, živim u paralelnim stvarnostima“, njeno je objašnjenje činjenice da je uvek iznad napetih situacija, uobičajenih za medijaciju između institucija i poslovično mušičavih medijskih radnika. Ponikla iz generacije rokenrola, uvek je, kaže, težila duhovnosti i slobodi, pa je prirodni izbor putanje bila transcedentalna meditacija.

Moje pravoslavno biće ovde stvara otpor, pojačan nepoznavanjem materije, pa je maliciozno pitam ima li to veze sa okultizmom, skrivenim znanjem odabranih. Slavica blago negira moju tezu, da bi konstatovala da je zapravo posredi „prepoznavanje“, a ne mistično iskustvo, samo po sebi tajnovito i za većinu hermetično.

„Čovek je čim se rodi okrenut sebi, ali ga posle uče da se odvoji od svoje suštine, nepresušnog izvora mudrosti i kreativnosti“, saopštava mirno, jer je i mir deo tog stanja blaženstva. Materijalno u meni odmah traži recept, pa ona uprošćava: svakog dana po 20 minuta mentalnih vežbi, usaglašenih sa vibracijom mantri. „Mir onda dođe sam od sebe, kao kad vidimo more i iskonski pohrlimo ka njemu“, najzad izgovara lozinku, jer se na „m“ od mora sa bilo kim identifikujem.

I dalje me drži u tački analogije, tvrdeći da je u mladosti uvek imala spakovane kofere, al’ su se njoj prilike da ih iskoristi same otvarale, dok meni – ćorak. Obe smo raduckale za skromni džeparac, al’ je ona avanzovala do šljake u inostranstvu, dok je meni plafon bio zakidanje metlica na kukuruzu na plantažama PKB-a. „Sve dolazi lako kad nisi u grču“, obrazlaže silu spontanosti, tako daleku od mog režima postojanja, sa krilaticom „moram, moram, moram“, što me mentalno iscrpi do mere da ne uživam u rezultatima svog truda. 

Međutim, kako „život nije, i ne treba da bude ravna linija, jer tako bi nam bilo dosadno“, ipak je i kod Slavice bilo i uspona i padova, uslovno gledajući. Jer, jedna zatvorena vrata otvaraju druga, pa recimo, kašnjenje na prijemni na psihologiji povlači upis na romanske jezike, bez traga žaljenja za prethodnim. I tu ima sličnosti, ali nakaradnih s moje strane: menjajući fakultete, sve bih se više glibila u propast. Međutim, dok sam ja iz očaja cugala, ona se obučavala da prenosi tehniku mantri što dovode do razvitka „punog potencijala“ i „poboljšanja kvaliteta života“ uopšteno. Gledam je ispod oka, svrstavajući njen panegirik u frazeologiju, bez prave težine pravoslаvlja, istina, baziranog na mukama u ime večnog života .