Razum je sočno opsovao i rekao – zbogom

Nacionalizam je ovih dana u Srbiji u punom gasu. Ujedinjuje se srpski svet, brani se ćirilica, slavi se zastava.

Da li smo iznenađeni? Ako jesmo, ne bismo smeli da budemo. Na vlast smo pre devet godina doveli strašila direktno iz prošlosti, strašila koja je trebalo da ostanu zakopana duboko ispod naslaga kajanja što smo im jednom već dozvolili da nas upropaste i odlučnosti da nam se to više nikada ne ponovi. Bilo je samo pitanje vremena kada će na dnevni red doći ono što najbolje znaju da rade. Busanje u grudi „patriotizmom“, uzvišenost srpskog naroda nad ostalima i označavanje i targetiranje domaćih izdajnika vazda je bilo ono u čemu oni plivaju veoma vešto i jedino su se time ozbiljno i bavili u proteklih trideset godina. Dobro, i merenjem političkog rejtinga u novije vreme.

Ovih dana priča se o nečemu što se zove „srpski svet“, a što nije ništa drugo do nespretni eufemizam za prokazani pojam velika Srbija. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić tvrdi da on nikada nije upotrebio tu sintagmu, što faktografski možda jeste tačno, ali zato pušta svog trbuhozborca Aleksandra Vulina da naveliko trubi o ujedinjavanju srpskog sveta kad god mu se za to pruži prilika.

Takođe, donose se zakoni koji za cilj imaju da odbrane ćirilicu. Ko je i kako napada i ugrožava, nije objašnjeno. Umesto da slavimo činjenicu da smo jedina evropska zemlja koja ima i koristi dva pisma, mi donosimo zakone koji za cilj imaju da na silu favorizuju jedno od njih, koje je, valjda, srbskije i podobnije. 

Veštački se i neubedljivo forsira i slavljenje Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave, opet bez ikakvog pokrića u realnosti. Na jedinstvo nas pozivaju oni koji su tokom cele svoje političke karijere radili isključivo na sejanju mržnje, razjedinjavanju i pravljenju rovova iz kojih smo jedni druge gledali preko nišana. Devedesetih sa susedima, a danas međusobno, sa samima sobom. 

Slobodu žele da slavimo oni koji su zarobili sve institucije, satrli medije i pokušavaju da satru svako drugačije mišljenje, bilo da dolazi od političkih neistomišljenika ili prosto od običnih ljudi koji se u nečemu ne slažu sa kursom vladajuće garniture. Srpskom zastavom mašu oni koji su u njeno ime devedesetih huškali na krvoproliće i bratoubistvo dok su za sebe pravili lukrativne finansijsko-stambene dilove, a koji je i danas koriste isključivo kao paravan za lopovluk, korupciju, nepotizam i nepodopštine svih vrsta. Kada nas Aleksandar Vučić poziva na jedinstvo i priča o slobodi, to je jednako bizarno kao kada bi nam njegov kolega Siniša Mali govorio o akademskoj čestitosti ili Aleksandar Martinović o manirima i lepom ponašanju.

Zato ne bismo smeli da dozvolimo da im nove huškačke aspiracije prođu, ma koliko im prošlo sve ostalo što su tokom ovih devet godina uradili. Ne bismo smeli, ali je pitanje da li ćemo. Da li je žaba toliko skuvana da dozvolimo istoj ekipi koja nas je devedesetih gurnula u sukobe da to učini opet? Nadajmo se da nije. Ali ako imamo u vidu da više od polovine glasača glasa za SNS, da više od 50 odsto građana i nakon godinu i po dana od početka pandemije ne želi da se vakciniše i da dve trećine ljudi u ovoj zemlji želi vraćanje obaveznog vojnog roka, pitanje je da li imamo čemu da se nadamo. Razum je ovde izgleda odavno rekao „zbogom“, sočno opsovao i otputovao u Nemačku. Zauvek.