Milijardu evra bačeno na kazne i penale

U poslednjih deset godina Republika Srbija je iz budžeta isplatila oko milijardu evra za kazne i penale. To je dvostruko više od uštede ostvarene smanjenjem penzija tokom fiskalne konsolidacije koja je, kako se moglo čuti, spasila državu bankrota. To je dva i po puta više od ukupnog troška gradnje četiri klinička centra. To je čak više i od gradnje južnog i istočnog kraka Koridora 10 kojim je ovaj auto-put završen nakon više decenija. To je, moglo bi se reći, cena neefikasne administracije i sudstva i nedostatka pravne države

Iako su tako veliki novci potrošeni iz budžeta, te troškove i dalje obavija veo tajne. Recimo, javnost ne zna šta ćemo to platiti 280 miliona evra ove godine, koliko je predviđeno da se isplati iz budžeta na ime kazni i penala. Ove stavke razbacane su po budžetu po različitim ministarstvima, bez ikakvog objašnjenja i bez analize koja bi nam objasnila šta mi to plaćamo, osim 80 miliona evra koji se odnose na početak isplate za restituciju.

Ni Fiskalni savet koji secira budžet do najsitnijih detalja, nema kompletan odgovor na ovo pitanje, a ni mi nismo dobili odgovor od Ministarstva finansija.

Kako objašnjava Marko Milanović iz Fiskalnog saveta, za oko im je zapala ova stavka 2014. godine, kada je dostigla stotinak miliona evra. U 2020. je za ove namene plaćeno oko 200 miliona, prošle godine oko 180 miliona, mada to nije sigurno dok se ne usvoji završni račun budžeta. Dakle, davanja za tzv. kazne i penale stabilizovala su se na oko 200 miliona evra godišnje, što ih čini značajnom stavkom u budžetu.

U principu, izdaci za kazne i penale se sastoje od isplata na ime izgubljenih sudskih sporova u kojima je Republika Srbija tužena strana i naknada za štetu nanetu od strane državnih organa.

To mogu biti razne odštete, od onih po presudama domaćih i međunarodnih sudova, na primer Evropskog suda za ljudska prava, a po tužbama fizičkih lica, do penala koje država plaća jer nije izvršavala pripremne radnje za ugovorene investicije. Na primer, nije pripremljen projekat ili urađena eksproprijacija zemljišta za investiciju koja je već ugovorena, pa izvođač radova ne može da izvede planirane radove.

Tu su i presude međunarodnih arbitraža u privrednim sporovima i upravo one bi mogle imati najveći finansijski efekat.

KRUPNE RIBE

Gledano prema računu sa kog se isplaćuju kazne i penali, najviše ih je planirano sa računa Ministarstva finansija, 140 miliona evra (bez onih 80 miliona evra za restituciju), sa računa sudova zajedno sa Ministarstvom pravde oko 30 miliona evra, Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) 10 miliona evra i Ministarstva odbrane sedam miliona evra.

Kako Milanović objašnjava, gro isplata sa računa MUP-a i Ministarstva odbrane odnosi se na radne sporove, kada zaposleni tuže po osnovu neisplaćenih dnevnica ili prekovremenog rada.

Kod sudova, poslednjih godina su uočili skok isplata sa računa privrednih sudova i tu se, uglavnom, radi o manjim iznosima i povredama prava suđenja u razumnom roku.

Poslednjih dvadesetak godina građani Srbije imaju pravo da se, kada više nemaju kud u zemlji, žale Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Tamo je, zaključno sa 2021. godinom, doneto 207 presuda u kojima je ustanovljeno kršenje prava građana ili pravnih lica, za šta su propisane odštete i plaćanje sudskih troškova i svega 18 u kojima je presuđeno da nije bilo kršenja prava. Ipak, velika većina ovih odšteta je u sitnom iznosu od nekoliko hiljada evra. Mada, u Strazbur se ide kada se iscrpe sva pravna sredstva u Srbiji, a to traje veoma dugo. Uostalom, i suđenja u Strazburu su prilično duga, u proseku sedam godina, tako da su sporovi okončani prošle godine nastali još pre desetak ili petnaest godina.

„Krupne ribe“, odnosno veliki iznosi isplaćuju se sa računa Ministarstva finansija, pošto se kod njih knjiže plaćanja u međunarodnim sporovima, gde je Republika Srbija tužena strana. Tu se radi, najčešće, o arbitražama po žalbama investitora protiv države.

Kada je Aleksandar Vučić pre dva meseca rekao: „Ali, hajde da sutra izbacim Rio Tinto. Hoćete li vi da obezbedite milijardu evra, koliko bi trebalo da platimo zbog onoga što su oni potpisivali“, upravo je mislio na arbitražu na koju bi rudarska kompanija izvela državu i verovatno pobedila, imajući u vidu i praksu tih sudova, ali i bilans Republike Srbije do sada.

Recimo, Fiskalni savet je ustanovio da bi možda jedan od razloga za planiranje tako velikog iznosa za kazne u budžetu za ovu godinu moglo biti i skoro okončanje spora između firme Mera invest i Republike Srbije pred arbitražom Svetske banke u Vašingtonu, po kome bi država eventualno morala da plati oko 50 miliona evra.

Pre nekoliko godina imali smo slučaj Mitilineos kome je država, nakon presude međunarodne arbitraže, morala da isplati 40 miliona dolara zbog toga što RTB Bor nije ispunjavao obaveze. Pa ako odemo još dalje u prošlost, setićemo se čuvene afere Satelit i izgubljenih 35 miliona evra. Zatim, izgubljeni spor sa Univorldom u vezi sa privatizacijom turističke agencije Putnik, pa onda 28 miliona evra isplaćenih Milanu Paniću zbog tužbe njegovog ICN protiv Galenike. Litvanski konzorcijum je dobio spor zbog poništavanja privatizacije Azotare. Tu su i tužbe Energo zelene, belgijske firme koja je napravila postrojenje za preradu životinjskog otpada i austrijske firme Kunstrans, koje su 2018. dobile presude i naplatile ukupno oko 50 miliona evra od države.

METODOLOGIJA U NAJAVI

U toku je šest sporova pred arbitražom Svetske banke, među kojima je i pomenuta Mera invest, ali i tužba Rand investmenta zbog poništenja privatizacije mlečne farme BD Agro, tužba SBB-a, kao i nedavno podnesena tužba švajcarske firme Alma Kvatro u kojoj se, prema pisanju medija, govori i o zahtevu za odštetu od 150 miliona evra.

A potencijalno, u budućnosti bi moglo biti još gore ako penzioneri tuže državu i dobiju za nezakonito smanjene penzije. Ili, recimo, baš sada dužnici banaka koji su tužili banke za naplatu troškova obrade kredita i dobili pravosnažne presude i novac, sada dobijaju revizije Vrhovnog kasacionog suda, po kojima moraju da vrate i taj novac i još plate za sudske troškove, pa se već spremaju da idu na Ustavni sud, a onda i u Strazbur.

Milanović ističe i da, pored velikog rasta rashoda po ovom osnovu, budžet ostaje podjednako neinformativan.

„Nigde nema izlistano po kom osnovu država planira rashode ili po kom računu je isplatila sredstva.

Nema odgovora na pitanja po kom osnovu i kome smo mi to platili. I dok za tekuće sporove i postoji neko opravdanje da se ne želi prejudicirati presuda, nema opravdanja zašto detaljnije nisu prikazane isplate u završnim računima budžeta za prethodne godine po presudama koje su već pravosnažne i isplaćene. Ako je spor već izgubljen, nema opravdanja da se krije. Završni račun služi baš za to, da nam budu prikazani rashodi koji nam nisu bili poznati u realnom vremenu“, napominje Milanović.

On dodaje da je u poslednjoj fiskalnoj strategiji najavljena izrada metodologije za procenu fiskalnih rizika i prvi put je eksplicitno pomenuta metodologija za procenu rizika sudskih sporova, „što je pozitivno“.

U Savetu ističu da bi trebalo napraviti evidenciju sudskih sporova protiv države i pred domaćim i pred međunarodnim sudovima i dati potencijalnu vrednost tih sporova.

I Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, ističe da, s obzirom na velike sume koje se izdvajaju za ovo, treba napraviti analizu i utvrditi šta je razlog tome i šta uraditi da se to smanji.

„Bez detaljnijih podataka i uporedne analize sa sličnim zemljama, teško je oceniti, ali s obzirom na značajan rast ovih rashoda poslednjih godina, možda bi se moglo govoriti o smanjenoj kompetentnosti države koja sklapa ugovore koji nisu povoljni ili o ulasku u nepovoljne sporove. Ipak, trebalo bi se time sistematski pozabaviti, jer se radi o velikim sumama“, smatra on, dodajući da bi to mogao biti predmet analize Državne revizorske institucije, pa čak i nekog međunarodnog nezavisnog revizora.

Profesor na fakultetu Futura Božo Drašković kaže da ovolika plaćanja otvaraju pitanja odgovornosti ljudi koji su nestručno radili, zaključivali ugovore i doveli državu u situaciju da plaća iz budžeta.

„Šta se može očekivati od ministara pravde koje smo imali, ili od ministara za infrastrukturu koji ne znaju ništa o kompleksnim projektima koje zaključuju. Veliki broj državnih činovnika nije ni kvalifikovan za takve poslove. Ali najvažnije je da stvar bude transparentna, jer mi imamo problem da postoje tajni ugovori. Recimo, šta javnost zna o tome da li je i šta je potpisala premijerka Ana Brnabić kada je išla kod Rio Tinta u London. Mi ne znamo da li smo se na nešto obavezali“, ističe Drašković.

Prema njegovim rečima, mi moramo da znamo za ove troškove i u izvršenom budžetu za prošlu godinu, ali i da ih vidimo u planu za sledeći budžet.

„Oni su neki iznos planirali na osnovu nečega. Nisu ga valjda napamet lupili. To mora biti objavljeno. Nažalost, već godinama i ova i prethodne družine, kada dođu na vlast, ponašaju se kao da je država njihova. Dovoljno je samo setiti se ugovora sa Fijatom. Ne mogu se tako trošiti narodne pare“, zaključuje Drašković.