Živimo u plastičnom dobu, pogubnom po okolinu

Negativni uticaj plastike na klimu i zdravlje ljudi veći je nego što se do sada verovalo, tvrde  naučnici švajcarskog univerziteta ETH Zurich, prenosi portal Klima 101. Razlog je velika upotreba fosilnih goriva, posebno uglja, u proizvodnji plastičnih proizvoda.

Proizvodnja plastike poslednjih godina rapidno raste, a najveći problem je što se taj  proces pretežno odvija u državama sa neodrživim energetskim sistemima.

Trećina plastike vodi poreklo iz Kine koja je vodeći svetski proizvođač.

S obzirom na to da se njena energetika zasniva na uglju, fabrike plastičnih artikala koriste ogromne količine „prljave“ toplotne i električne energije koje rezultuju visokim ugljeničnim otiskom i ozbiljnim doprinosom globalnom zagrevanju.

Pored plastike koja je Made in China, dobar deo rastuće potrošnje podmiruje se i iz drugih tek industrijalizovanih zemalja kao što su Indonezija, Indija i Južna Afrika koje su takođe veoma zavisne od uglja u proizvodnji energije.

Od kamenog, bronzanog do plastičnog doba

Jeftina, izdržljiva, laka za oblikovanje, korisna, to su neke od dobrih strana plastike koje su joj omogućile da danas bude prisutna na svakom koraku, od ambalaže za hranu preko odeće i igračaka do delova za automobile.

Tražnja za plastikom na svetskom nivou uvećala se 4 puta u poslednjih 40 godina.

Plastika predstavlja petrohemijski proizvod koji nastaje pretežno preradom sirove nafte, ali i gasa i uglja, njen proizvodni proces zapravo počinje na nalazištima fosilnih goriva.

U švajcarskoj studiji, objavljenoj u naučnom časopisu Nature Sustainability, istraživači su naveli da se globalni ugljenični otisak plastike u periodu od 1995. do 2015. udvostručio i dostigao dve milijarde tona ekvivalenta ugljen-dioksida (CO2).

Prema proračunima naučnog tima iz Švajcarske, udeo proizvodnje ovog materijala u ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte iznosio je tada 4,5 odsto što je više nego što se ranije verovalo.

Problem sa prethodnim procenama bio je taj što se pri računanju koristio prosek energetskog miksa u svetu koji je znatno zeleniji u odnosu na sisteme proizvodnje energije u državama iz kojih trenutno potiče najveća količina plastičnih artikala.

„Ugljenični otisak plastike sadržane u kineskom transportnom sektoru, indonežanskoj elektronici i indijskom građevinarstvu uvećao se preko 50 puta od 1995“, upozorila je istraživačica Livija Kabernard.

Autori istraživanja demantovali su i nekadašnje hipoteze da se otprilike jednaka količina fosilnih goriva u plastičnoj industriji iskoristi kao sirovina za proizvodnju samog materijala i za dobijanje energije.

Naprotiv, utvrdili su da se duplo više fosilnih goriva sagoreva tokom proizvodnje plastike nego što se nalazi u njenom sirovinskom sastavu.

Zbog sagorevanja uglja u vazduhu se gomilaju izuzetno sitne štetne čestice (PM čestice) koje mogu da izazovu astmu, bronhitis i kardiovaskularna oboljenja.

Kako se više i više ovog prljavog energenta koristi za proizvodnju toplotne i električne energije u proizvodnji plastike, negativne zdravstvene posledice takođe se povećavaju. 

Tokom posmatrane dve decenije globalni zdravstveni otisak plastike porastao je za 70%, izazvavši kod svetske populacije čak 2,2 miliona godina života sa narušenim zdravljem u 2015. zbog zagađenja vazduha. 

Treba uzeti u obzir da se energetika u zemljama-proizvođačima, a pre svega Kini, polako menja na bolje u svrhu borbe sa klimatskim promenama, kao i da bi najavljeni projekti izgradnje solarnih elektrana i vetroparkova mogli znatno da smanje štetne emisije u tamošnjoj proizvodnji plastike.

Ipak, možda je najbolje da se apsolutno rešimo plastičnih proizvoda zato što njihova loša svojstva ne može da anulira ni održiva energija.

Svake godine čovečanstvo generiše 380 miliona tona plastičnog otpada koje završava na deponijama i u okeanima. Taloženjem odbačenih ribarskih mreža, bova i flaša u Pacifiku se formirao Veliki tepih smeća, čak 18 puta veći od površine Srbije.

Mikroskopski sitne čestice plastike, manje od zrna pirinča, opažene su i na pčelama, u pivu i flaširanoj vodi, kao i u ribi i kuhinjskoj soli.

S obzirom na to da je plastika u svojoj najsitnijoj formi prodrla u naš lanac ishrane, ne treba da nas čudi što su je eksperti pronašli i u izmetu, plućima i krvi ljudi. Plastika je pronađena i na najvišoj i na najdubljoj tački sveta, znači da je ovo izazov koji se prostire od 8.440 metara „u visinu“ do 10.975 metara „u dubinu“.

Masovna proizvodnja plastike počela je sedamdesetih godina 20. veka.