„Simens i deli i ne deli poslovni ambijent u
Srbiji, budući da mu je dve trećine prometa od izvoza. Mi smo zadovoljni
ambijentom“, počinje razgovor za „Novu ekonomiju“, pomalo i
neočekivano, Tihomir Rajlić, generalni direktor Simensa u Srbiji.
Ta kompanija je u zemlji prisutna više od jednog veka. Danas
„opslužuje“ lokalne samouprave i veće privatne firme kojima je potrebna
podrška „energetičara“. Takođe, u Subotici ima fabriku vetrogeneratora,
koja je jedan od najvećih srpskih izvoznika.
Rajlić Simens vodi godinama, pomalo i na specifičan način u odnosu na
druge domaće menadžere. Državne politike ne komentariše često,
subvencije države ne koristi, ne vidi mnogo svrhe od novih poslovnih
udruženja, više se uzda u tradiconalne „komorske“ sisteme – vrlo je
aktivan u nemačko-srpskoj privrednoj komori, pa čak mu ni birokratija ne
predstavlja veliki problem. Ipak, za sebe ne misli da je „neuobičajen“.
„Nema mnogo stranih investitora koji stalno razgovaraju o Narodnoj
banci, kursu, podršci privredi. To sami rešavamo. Simens je, na primer, u
poslednje tri godine u Subotici povećao broj zaposlenih sa 495 na više
od 1.000. Za to nismo imali subvencije države, to su naše potrebe koje
su rasle iz potreba tržišta. Za naše proizvode nemamo danas tržište u
Srbiji, ali ga imamo na drugom mestu i način na koji smo mi uključeni u
globalno tržište nam omogućava da rastemo. Srbija nam pruža povoljan
ambijent – jako je dobra industrijska kultura naših zaposlenih, imamo
zadovoljavajuću infrastrukturu, mada se nalazimo 12 kilometara od
granice, pa ni nema mnogo ’prostora’ da ne bude dobra“.
Nova ekonomija: Kakva su vaša iskustva sa obrazovanjem zaposlenih?
Tihomor Rajlić: Simens je okruženje koje motiviše svoje zaposlene na
stalno usavršavanje i edukaciju. Postoje brojni interni i eksterni
programi, kao i učenje stranih jezika, koje naši zaposleni pohađaju. Što
se tiče kolega iz fabrike u Subotici, kada smo počinjali imali smo
mnogo priučenih ljudi. Danas podižemo, u dogovoru sa subotičkim školama,
njihov stepen obrazovanja.
NE: Na koji način mislite „priučeni“, da li su to mladi ljudi koji
izlaze iz škola nedovoljno obučeni ili govorite o starijim radnicima
koji nemaju savremene veštine?
TR: Mi imamo jako mladu ekipu u Subotici, a školski sistem nije
pilagođen našim potrebama i samo kroz interno usavršavanje je moguće da
steknu potrebne veštine koje su neophodne za rad u proizvodnji u
Subotici.
NE: Da li postoji dovoljna potreba na tržištu za određenim znanjima da bi se menjali školski sistemi?
TR: Sećam se vremena Stipe Šuvara i školskih reformi iz tog perioda.
Mislim da smo tada već „promašili“ određene stvari. Pre svega kad je reč
o visokom vrednovanju pojedinih apstraktnih vešina – sociologa,
komunikologa i sl, a zaboravili smo na bazične veštine. Neko mora da
bude majstor, električar, mašinbravar…
NE: Pobegli smo u elitizam?
TR: Ne bih to nazvao elitizmom. Mislim da je preovladala poruka „idi
sine u školu da ne moraš da radiš“. To nam je ostalo od socijalizma. U
Subotici smo pre tri meseca zapošljavali više radnika i nekoliko ljudi
je pitalo da li mogu da rade neki kancelarijski posao. Ne znam na kakav
su konkretno posao mislili. Današnja industrija je drugačija. Od naših
hiljadu zaposlenih u Subotici, 26 je u centralnim službama. To je sasvim
dovoljno administracije.
NE: Treba i neko da osmišljava, da se bavi inovacijama. Da li smo se pretvorili u destinaciju za šrafciger industriju?
TR: Nećemo biti to. Naše odeljenje konstrukcije, tehnologije
zavarivanja, tehnologije materijala, kontrole kvaliteta, logistike, nije
administracija. I to je proizvodnja. Grešimo i u shvatanju šta je
proizvodnja. Nisu u pitanju samo „masne ruke“ i težak fizički posao.
NE: Imamo li u Srbiji preduslove za sofisticiranu industrijsku proizvodnju?
TR: Naša fabrika govori da ima. Posebno ako uzmete u obzir činjenice da
se upravo u Subotici proizvode najsavremenije tehnologije u oblasti
obnovljivih izvora energije iz vetra, kao i da svaka četvrta vetrenjača u
Evropi ima instaliran generator proizveden u Srbiji.
„Simens i deli i ne deli poslovni ambijent u
Srbiji, budući da mu je dve trećine prometa od izvoza. Mi smo zadovoljni
ambijentom“, počinje razgovor za „Novu ekonomiju“, pomalo i
neočekivano, Tihomir Rajlić, generalni direktor Simensa u Srbiji.
Srbiji, budući da mu je dve trećine prometa od izvoza. Mi smo zadovoljni
ambijentom“, počinje razgovor za „Novu ekonomiju“, pomalo i
neočekivano, Tihomir Rajlić, generalni direktor Simensa u Srbiji.
Ta kompanija je u zemlji prisutna više od jednog veka. Danas
„opslužuje“ lokalne samouprave i veće privatne firme kojima je potrebna
podrška „energetičara“. Takođe, u Subotici ima fabriku vetrogeneratora,
koja je jedan od najvećih srpskih izvoznika.
Rajlić Simens vodi godinama, pomalo i na specifičan način u odnosu na
druge domaće menadžere. Državne politike ne komentariše često,
subvencije države ne koristi, ne vidi mnogo svrhe od novih poslovnih
udruženja, više se uzda u tradiconalne „komorske“ sisteme – vrlo je
aktivan u nemačko-srpskoj privrednoj komori, pa čak mu ni birokratija ne
predstavlja veliki problem. Ipak, za sebe ne misli da je „neuobičajen“.
„Nema mnogo stranih investitora koji stalno razgovaraju o Narodnoj
banci, kursu, podršci privredi. To sami rešavamo. Simens je, na primer, u
poslednje tri godine u Subotici povećao broj zaposlenih sa 495 na više
od 1.000. Za to nismo imali subvencije države, to su naše potrebe koje
su rasle iz potreba tržišta. Za naše proizvode nemamo danas tržište u
Srbiji, ali ga imamo na drugom mestu i način na koji smo mi uključeni u
globalno tržište nam omogućava da rastemo. Srbija nam pruža povoljan
ambijent – jako je dobra industrijska kultura naših zaposlenih, imamo
zadovoljavajuću infrastrukturu, mada se nalazimo 12 kilometara od
granice, pa ni nema mnogo ’prostora’ da ne bude dobra“.
Nova ekonomija: Kakva su vaša iskustva sa obrazovanjem zaposlenih?
Tihomor Rajlić: Simens je okruženje koje motiviše svoje zaposlene na
stalno usavršavanje i edukaciju. Postoje brojni interni i eksterni
programi, kao i učenje stranih jezika, koje naši zaposleni pohađaju. Što
se tiče kolega iz fabrike u Subotici, kada smo počinjali imali smo
mnogo priučenih ljudi. Danas podižemo, u dogovoru sa subotičkim školama,
njihov stepen obrazovanja.
NE: Na koji način mislite „priučeni“, da li su to mladi ljudi koji
izlaze iz škola nedovoljno obučeni ili govorite o starijim radnicima
koji nemaju savremene veštine?
TR: Mi imamo jako mladu ekipu u Subotici, a školski sistem nije
pilagođen našim potrebama i samo kroz interno usavršavanje je moguće da
steknu potrebne veštine koje su neophodne za rad u proizvodnji u
Subotici.
NE: Da li postoji dovoljna potreba na tržištu za određenim znanjima da bi se menjali školski sistemi?
TR: Sećam se vremena Stipe Šuvara i školskih reformi iz tog perioda.
Mislim da smo tada već „promašili“ određene stvari. Pre svega kad je reč
o visokom vrednovanju pojedinih apstraktnih vešina – sociologa,
komunikologa i sl, a zaboravili smo na bazične veštine. Neko mora da
bude majstor, električar, mašinbravar…
NE: Pobegli smo u elitizam?
TR: Ne bih to nazvao elitizmom. Mislim da je preovladala poruka „idi
sine u školu da ne moraš da radiš“. To nam je ostalo od socijalizma. U
Subotici smo pre tri meseca zapošljavali više radnika i nekoliko ljudi
je pitalo da li mogu da rade neki kancelarijski posao. Ne znam na kakav
su konkretno posao mislili. Današnja industrija je drugačija. Od naših
hiljadu zaposlenih u Subotici, 26 je u centralnim službama. To je sasvim
dovoljno administracije.
NE: Treba i neko da osmišljava, da se bavi inovacijama. Da li smo se pretvorili u destinaciju za šrafciger industriju?
TR: Nećemo biti to. Naše odeljenje konstrukcije, tehnologije
zavarivanja, tehnologije materijala, kontrole kvaliteta, logistike, nije
administracija. I to je proizvodnja. Grešimo i u shvatanju šta je
proizvodnja. Nisu u pitanju samo „masne ruke“ i težak fizički posao.
NE: Imamo li u Srbiji preduslove za sofisticiranu industrijsku proizvodnju?
TR: Naša fabrika govori da ima. Posebno ako uzmete u obzir činjenice da
se upravo u Subotici proizvode najsavremenije tehnologije u oblasti
obnovljivih izvora energije iz vetra, kao i da svaka četvrta vetrenjača u
Evropi ima instaliran generator proizveden u Srbiji.
Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
