Reći ćete: Ah, to je poruka iz davne prošlosti, iz nekog sasvim drugog vremena i iz bezbrižnog detinjstva. I reći ćete: Ta pomirljivost je totalno neprimerena današnjem vremenu. Jer, kako da se pomirimo sa onima koji izmiču stolicu nastavnici i podsmevaju joj se, vređaju je i ponižavaju?
Ili, kakav „crni“ mir, sa onima koji su ismevali pokojnog Mladena i svojom neljudskošću ga oterali u grob ?!
I, gonjeni (razumljivom) reakcijom nemirom: strahom, ljutnjom, tugom, besom…upiremo prstom na počinioce i tražimo krivce. Počinjemo da „kopamo“ po istoriji. Analiziramo kada je problem počeo i ko ga je prouzrokovao.
Drugim rečima, želimo da odagnamo i samu pomisao da je to što nam se dešava barem malo i naša sopstvena „zasluga“.
Naravno da roditelji, u principu, imaju veći uticaj na ponašanje svog deteta nego na pr. komšije. Takođe, i nastavnici, mogu imati neki uticaj na neke od svojih učenika.
Makrosistem, kao obrazovni sistem, sudstvo, briga o mentalnom zdravlju mladih itd, imaju takođe svoj deo moći i odgovornosti da utiču na formiranje dece i odraslih i na njihovo ponašanje.
Ne zaboravimo ni tzv metasistem, a to su društvene vrednosti, kultura…Ko još može reći da rijalitiji i „Pink kultura“ imaju „čiste ruke“ u ovim nedelima…
I šta ćemo sad?
Da li ćemo da nastavimo da upiremo prstom jedni na druge: roditelji na školu, škola na roditelje i društveni sistem, vlast na roditelje i nastavnike?.. Pink ni na koga, jer oni su i tako u nekim „meta“ sferama.
Ili bi nam više koristilo da umesto što upiremo prstom u druge, stavimo taj isti prst sebi na čelo? Pa možda čak i ta komšinica ili gledalac televizije koji je o nemilim događajima samo video i čuo nešto na TV-u?
Jer ako bi svako radio baš to: „uzeo ogledalo“ i iskreno i duboko se zagledao u sebe, onda bi svakako prepoznao barem neku malu stvar koju bi mogao da promeni u svom ponašanju, pa da našu zajedničku kuću učini čistijim, urednijim, prijatnijim, pristojnijim i bezbednijim mestom za život.
To je kao i u porodičnom životu. Da li su funkcionalnije i zdravije one porodice u kojima se članovi neprestano svađaju i svaljuju krivicu jedni na druge, zato što nije izneseno đubre ili skuvan ručak? Ili su uspešnije i funkcionalnije one porodice gde se češće čuje: Mir, mir, niko nije kriv?
Smisao te rečenice nije da nas uspava i oslobodi odgovornosti. Njen smisao i cilj je da umiri našu osvetoljubivost i urođenu ljudsku potrebu da krivicu svaljujemo na drugog, a da „u svom oku, ne vidimo ni brvno“. Jer, tek kada smirimo strasti, onda u miru možemo da se „pogledamo u ogledalo“. I to, ako je moguće, takopđe bez strasti i bez destruktivnog osećanja krivice i potrebe za samokažnjavanjem (a što nam je na žalost veoma svojstveno kao kulturna matrica).
I tako smireni, zapitajmo se onda, čisto praktično, i dobronamerno: OK, ako ovo ne valja i ne sviđa mi se, ne vodi dobrim ishodima, hajde da vidim šta ja mogu da učinim u vezi sa tim.
I neka je to što ćemo uraditi jeko malo, ali ipak je nešto i veće je od ništa. I to malo što bi svako mogao da učini je onaj kamenčić u zidanju palate ili ono zrno žita u mešenju pogače.