Prinudna naplata nerada
Privredna komora oduvek je sigurna luka za islužene partijske kadrove, ali ih se sada baš namnožilo, uz velike plate. Nema kontrole trošenja novca, ne znamo šta ova institucija radi, ali godišnje obrne čak 4...
Selidbe se smatraju jednim od najstresnijih događaja u životu, rame uz rame sa razvodom i saznanjem o neizlečivoj bolesti, a odmah posle smrti drage osobe. Iako često podrazumeva promenu nabolje, preseljenje svakako remeti rutinu.
Takođe, selidbom gubite prostor koji je vremenom postao deo vas, i uplovljavate u nepoznato. Sve to našem mozgu „smrdi“ na opasnost, pa on od nadbubrežne žlezde potražuje povećanu dozu kortizola, što povisuje nivo šećera u krvi, čemu je posledica, neretko, skup zdravstvenih nevolja.
Sve, osim poslednjeg, mogu da potpišem iz vlastitog iskustva mikromigracija koje je počelo sa svega dve godine. Te se prilike, naravno ne sećam, ali mi je baba posle pričala da sam strašno plakala kad su radnici počeli da iznose nameštaj. Odnosno, da sam pištala „moj keeeevet“, ispraćajući pogledom svoju postelju.
Ni povratak „mog keeeveta“ u Beograd ne pamtim, baš kao ni tenziju koja je dovela do rastanka mojih roditelja koji su desetak meseci (sa mnom) živeli u Velikom Gradištu. U uspomeni mi je ostao „Dunak“ (Dunav), zidana česma usred dvorišta i pad sa prozora na visokom prizemlju. Pravo na glavu, zašto me je otac posle zafrkavao da nisam baš „čitava“.
Taj stan na Crvenom krstu, trajnije sedište „mog keeeveta“, mnogo sam volela, kao što (gotovo) svako voli svoj rodni dom. Istina, sa ove distance, nije bio baš najsrećnijeg rasporeda prostorija, poređanih u duž. Kuhinjica je bila manja od nečijeg špajza, strahovito uska, sa uštirkanim tkaninama umesto vrata aksesoarnih elemenata.
U jednom je ćošku baba držala već iskorišćene kese, inače je sve bilo uredno. Deo mojih memorabilija su i redovi za naftu koju smo nosili kući u plastičnim kanistrima. Bio je tu i pijanino neke ozbiljne marke, ostatak babinog nasleđa iz prvog braka, ali i okosnica njene i majčine ambicije da postanem pijanistkinja.
Nikad dotle nisam dogurala, izbegavajući dosadne vežbe, a posebno solfeđo. Baba mi je stalno disala za vratom u cilju da budem marljiva i uporna, a ja sam u beskonačnost sa dva prsta drndala „O-Ma-ri-ja-na-slat-ka-ma-la-Ma-ri-ja-na“.
Ipak mi je najveći horor bilo kupatilo. Previše hladno i leti i zimi, sa bojlerom na plin. Tog plamička u gorioniku sam se plašila kao da je direktan ulaz u pakao, pa mi je najava selidbe u Cara Uroša, na Dorćolu, isprva delovala spasonosno. Međutim, baksuzni broj stana, 13, bio je tek nagoveštaj muka koje su me ovde čekale. Jer, tad sam već ulazila u pubertet.
Promena škole bila je prva u nizu frustracija, podrazumevajući sasvim drugačiji kulturološki okvir, tj. ne više sredinu u kojoj se marilo za drugarstvo i isticanje isključivo znanjem. Naime, odatle sam banula u atmosferu zaostale kasabe, sa prenošenjem abrova kao životnom maksimom.
Za knjige koje sam uveliko pročitala u nižim razredima, moji novi drugari nikad nisu ni čuli. Ako bih prišla grupi devojčica u želji da sa njima zaigram lastiš, ograđivale su se rečima da moraju da pitaju vlasnicu sredstva za preskakanje. Tad su počele i da mi rastu grudi, te postadoh meta „vatanja“ u školskom WC-u i u kabinama za presvlačenje bazena „25. maj“. Ovo je ipak bilo manja trauma od stavljanja u III (po meni – muški) glas u školskom horu.
