Kada je 1987. godine beogradski književnik Filip David predložen za
Andrićevu nagradu, neki od članova žirija govorili su – neka mu je da
Izrael! Međutim, podsjećanjem na intervju Ive Andrića Večernjim
novostima, u kome jugoslovenski nobelovac, na pitanje novinara koje
pisce voli, odgovara: „Volim Kiša, Kovača i Davida, a najviše Davida”,
Mirko Kovač je ostatku žirija iznio argument koji je bio neoboriv.
Tako je Filip David 1987. dobio Andrićevu nagradu.
„Andrićeva pohvala je neutralisala svu neprijatnost potezanja mog
nacionalnog identiteta kao argumenta ᾿protiv᾿. A i godila je, priznajem”
– kaže Filip David. „Inače, Ivu Andrića nikada nisam upoznao, ali sam
ga, kao i moja književna generacija – Danilo Kiš, Borislav Pekić, Mirko
Kovač – i cenio i voleo kao pisca. Bio je jedan od naših uzora.”
Pored Ive Andrića, ko su bili vaši književni uzori?
Miroslav Krleža, recimo… Kiš je, inače, pisao pod uticajem francuske
nove proze; Pekić je voleo Tomasa Mana, Mirko Kovač Vilijama Foknera, ja
Franca Kafku.
Nekako se dogodilo da smo 1964. sva četvorica svoje prve knjige
objavili u beogradskoj Prosveti. Pre toga se nismo poznavali. Doduše,
sarađivali smo u Vidicima, čiji je urednik, Danilo Kiš, u jednom od
brojeva objavio odlomak iz Kovačevog romana Gubilište, moju priču i
prozu Adama Petrovića…
Zapravo – Borislava Pekića?
Da, bio je to Pekićev pseudonim… Oko Gubilišta se u međuvremenu
podigla velika galama, što nas je dodatno zbližilo; postali smo
književna grupa.
„Nas četvorica smo poslednji dinosaurusi jednog načina shvatanja književnosti“ – rekao mi je Mirko Kovač.
Kako ste shvatali književnost?
Doboko smo verovali da se literaturom i umetnošću može menjati svet. A
tadašnja književnost, izložbe, filmovi, crni talas u kulturi – sve je to
zaista menjalo jugoslovensku stvarnost i proširivalo prostor slobode.
Danilo Kiš je čak u jednom eseju napisao da je ondašnja cenzura zapravo
bila dobra jer je terala pisce da smišljaju nove načine kako bi rekli
ono što žele. Danas se često citira i Živojin Pavlović, reditelj koji je
zbog svojih filmova tih godina imao dosta problema i koji u svojim
Dnevnicima kaže da je Titovo vreme bilo „Periklovo doba jugoslovenske
kulture“. Što je tačno. Jer ta država je, uprkos svemu, finansirala i
crni talas i crni film; u Jugoslaviji ste imali nekoliko velikih
izdavačkih kuća, ozbiljnih književnih časopisa; postojala je umetnička
kritika.
Kako je književnost izgubila značaj i uticaj koji je nekada imala?
Po mom mišljenju, na to su pre svega uticale nove tehnologije,
kompjuteri… Umesto za dve ili tri godine, kako je to nekada bilo,
današnji pisci svoje romane napišu za dva, tri meseca. Čuo sam da je na
ovogodišnjem konkursu za Ninovu nagradu prijavljeno čak 180 romana iz
Srbije. A u Jugoslaviji ste na istom konkursu imali njih svega
četrdesetak!
Pored toga, u svetu koji je u međuvremenu postao velika brbljaonica,
pisci se sve više okreću takozvanoj blogerskoj književnosti, internetu.
Ipak, moram da kažem da u Bosni i Hercegovini, u Hrvatskoj, u Crnoj
Gori, pa i ovde pojedinim književnicima polazi za rukom da održe nivo;
oni su garancija da literatura neće propasti. Primećujem i da, u
umetničkom smislu, na te ljude veliki uticaj imaju Kiš, Pekić i Kovač.
Čim čujem da neko od njih pomene moje prijatelje, odmah znam da misli
dobro, da misli na pravi način.
Mirko Kovač je otišao nedavno; nedostaje vam?
Mnogo. Mirko Kovač je bio moj poslednji veliki pravi prijatelj…
Danilo Kiš je otišao prvi, 1989. u Parizu; Bora Pekić 1992. u Londonu, Kovač prošle godine u Zagrebu. Nijedan u Beogradu.
I svi su otišli – razočarani.
Sa Borom Pekićem sam krajem osamdesetih imao mali nesporazum. Naime, u
jednom intervjuu sam rekao da zločinci, kada dođu na vlast, sve
kriminalizuju. Kao bivši osuđenik iz ondašnjeg jednopartijskog sistema,
Pekić je duboko verovao u demokratiju. Ubrzo mi je i odgovorio.
Gdje?
U listu Demokratija.
„Moj dobar prijatelj i dobar pisac“ – rekao je, ne spominjući mi ime –
„ne razume šta je demokratija: u demokratiji i zločinci mogu da dođu na
vlast“.
Nakon toga se nismo videli dve ili tri godine. Pekić je živeo u Londonu…
A onda smo se jedne noći sreli u Zvezdara teatru.
„Fićo“ – rekao je Bora Pekić, grleći me. „Bio si u pravu: zločinci su došli na vlast“.
Nisam ni znao da je već bio teško bolestan.
A Kiš… Kiš je još sedamdesetih napisao kako je nacionalizam
ideologija kiča i banalnosti, ideologija totalitarizma. Isto je mislio i
Kovač.
Nastavak teksta možete pročitati u osmom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs
