Ako neko u Srbiji zna šta je predsednik rekao i objasnio da narod razume, onda je to bez sumnje novinar Radmilo Marković.

Nakon što je godinama redovno gledao skupštinske prenose, političke emisije funkcionera SNS,  a onda i svakodnevne nastupe predsednika Srbije, Radmilo je pre godinu dana slučajno započeo malu uspešnu tviter karijeru. Uz hešteg #KažePrecednik, sa namernom greškom u jednačenju po zvučnosti, ovaj novinar na vreme informiše, ali i zabavlja svoje pratioce o sadržaju i atmosferi TV obraćanja Aleksandra Vučića.

„Haštag je nepismeno napisan da bi se pokazalo da to nije ozbiljno. To što ja radim nije ozbiljno, to što Vučić radi jeste ozbiljno i veoma je štetno za društvo“, kaže Radmilo za Novu ekonomiju. Nizove tvitova koje izbaci posle gotovo svakog predsednikovog vikanja iz televizora, vidi kao pokušaj ironičnog otklona od paralelne stvarnosti koja nam se pakuje. To je, kako kaže, njegov način da se demistifikuju snažne reči, moćna obraćanja i poruke koje čujemo kad nam predsednik zagrmi.

Jeste li vi najverniji  predsednikov pratilac? Kako ste došli na tu ideju da tvitujete njegove govore? 

Slučajno sam krenuo sa time – pre oko godinu dana bilo je neko bizarno obraćanje iz praznog voza na sprat koji je stajao u stanici. Krenuo sam uživo da prenosim na Tviteru i onome što je predsednik govorio dodao mrvicu ironije. Tviter je balon, Tviter nema mnogo uticaja na društvo, niti je većina publike tu, ali u tom balonu se to ljudima svidelo.

Kako to utiče na vaše mentalno zdravlje? Da li se bune ukućani?

Supruga se buni, zato ga ne gledam na televiziji nego preko YT i stavim slušalice. #KažePrecednik je način da se ljudi upoznaju sa tim šta je rekao, a da nisu direktno izloženi satima ispiranja mozga. Jeste psihički naporno slušati tu količinu laži, pasivne agresije, patetike, ali navikao sam se. Recimo, meni je mnogo veći problem bio kada sam gledao Skupštinu Srbije, dok je njome predsedavala Maja Gojković, jer je to bilo neprestano verbalno nasilje, provociranje i iživljavanje većine nad manjinom. To mi je bilo teže da slušam nego Vučića, jer Vučića gledam samo kao predstavu.

Koje obrasce ste primetili u govorima?

Tu je najpre tabloidna najava – da će predsednik sad sve da kaže, da je ovo najvažnije obraćanje u istoriji. Međutim, on u tim obraćanjima ne kaže ništa. Tu nema novinarske vesti i informacije. To su neke njegove svađe, ispovesti, priče kako je on bio hrabar, kako se druži sa moćnim ljudima, kako mnogo radi, ne spava, kako je Srbija napadnuta, Zapad nas mrzi, ali on se ne da, on nas čuva, mi smo mali i slabi, ali smo u isto vreme i mnogo jaki, a ne kao nekad kad smo imali jedan avion… To su gomile protivrečnih i dvostrukih poruka.

Drugi obavezni element jeste da postoji ogromna moćna mreža ljudi koja radi o glavi i njemu i Srbiji, koja se finansira iz inostranstva, naravno sa Zapada, a koja ovde ima svoje plaćenike i mrzitelje koji bi da rovare, ali on im ne da. Oni dobijaju milijarde iz inostranstva, ali džaba im kad ih narod neće, jer narod vidi i zna, pošto predsednik svakog dana objašnjava narodu šta je i kako je.

Onda postoji čitav niz suptilnih poruka u funkciji veličanja njega kao vođe. Nikad niko od političara nije sa njim u studiju – on je iznad politike, iznad svih stranaka, on je državnik i vođa, i onda pravi „dijalog” sa Nadom Macurom, Jelenom Karleušom ili svojim roditeljima.

I novinari koji moraju da budu prisutni, ne rade svoj posao: ne postavljaju pitanja od javnog interesa, već su to njegovi asistenti koji mu nabacuju teme. Tu nema nezgodnih pitanja, nema potpitanja, nema političkih protivnika da mu odgovore, već se on svađa sa neprisutnom opozicijom, tajkunskim medijima, Albancima, Hrvatima.

Ima li nešto da mu verujete? Ima li nešto da je tačno u tim višesatnim predstavama?