Miloš Teodorović sa Vidom Ognjenović

Partokratija je „pregazila“ intelektualce

Pre sedam meseci obaveštena je o opozivu sa mesta ambasadora Srbije u
Kraljevini Danskoj. Književnica i ambasadorka, Vida Ognjenović, u
razgovoru za „Novu ekonomiju”, posle ambasadorskog rada u toj državi, a
prethodno u Norveškoj, vratila se u Beograd. To što je odluku o opozivu
doneo predsednik Srbije Tomislav Nikolić, od koga je dele ne samo
stavovi nego i partijski dres (Vida Ognjenović je i dalje članica
Političkog saveta Demokratske stranke u kojoj je ne tako davno bila i
potpredsednica) nije je pogodilo. U ogovorima na pitanja koja smo joj
uputili mejlom, uglavnom nije želela da se osvrće na pojedinačne
ličnosti koje kroje srpsku sudbinu. Kako one na vlasti tako i one koji
su to do pre godinu dana bili: „Retko doživljavam službene stvari
emotivno. Moj ambasadorski mandat je isticao u to vreme, dakle opoziv je
bio očekivan i zakonski u redu. Ko god da ga je potpisao, znači da je
samo efikasno obavio svoju dužnost. Inače, emocije ubrajam u bolji deo
svoje ličnosti i čuvam ih za lične odnose i stvari na koje mogu da imam
nekog uticaja.“

Za svoju junakinju romana „Preljubnici“ jednom ste rekli: „Udara glavom o
činjenice i stvarnost kao o zid, ne znajući kako i kuda dalje. Možda je
najviše poražava činjenica što toliko toga može da pojmi, a tako malo
da reši.“ Iznenađuje li vas što meni ovo zvuči baš kao opis političkog
diskursa u Srbiji, pa, barem jedno dve decenije? Ili sam zastranio?

Niste zastranili, nimalo, to se odnosi i na politički daltonizam
kod nas koji demokratsku ideju jednakih šansi u vladavini po
kriterijumu  znanja i sposobnosti doživljava kao opasnost od šarenila.
Zato nastoji da ga obuzda partokratskim  pritiskom u pravcu jedne boje –
sive. No neka naročita maštovitost generalno nije, a možda i ne treba
da bude, jača strana politike. Zato se ovo gorko saznanje o moći
poimanja i nemoći da se izbori za primenu svojih ideja, ili uvažavanje
zamerki koje daje, više odnosi na poziciju naše humanističke
inteligencije. Politička pragma ne poseže za promišljanjem i procenom
svojih poduhvata, ali je za to naši  intelektualci ni ne prozivaju
dovoljno energično. Zadovoljavaju se povremenim kritikama u TV
pričaonicama, ili na profesionalnim forumima, i time ispunjavaju potrebu
za slobodom govora, u suštini, po svemu sudeći, i ne očekujući da
neko negde ozbiljno razmotri te primedbe i obrazloženja, a kamoli da ih
uvaži. To mi je krivo. A najviše mi je upravo neshvatljivo da često
sami intelektualci u svojim profesionalnim sporovima traže arbitražu
politike, umesto da se bore i protiv samog pokušaja takve arbitraže.
Takvim odnosom politička volja postaje sve više izvor i uvor svake moći.

Baš za kulturu, reklo bi se, da su izabrali dobro rešenje.

Nisu oni izabrali dobro rešenje, nego se dobro rešenje nametnulo nakon
što su sva druga rešenja potrošena. To je po onom starom Marfijevom
zakonu da će se ljudi razumno ponašati tek pošto istroše sve pogrešne
opcije.

Ili je posle Bratislava Petkovića sve dobro?

Ima i u tome istine. Posle Petkovića je sve zaista dobro. I da postave
bilo kog čoveka koga nahvataju na ulici, sigurno gori ne bi bio. Ali bez
obzira na to, i bez obzira na okolnosti u kojima je Ivan Tasovac
izabran, kada su videli da sa kulturom ne mogu mnogo da se raskusuravaju
na partijskoj osnovi, a pri tome su se žešće okliznuli sa Tasovčevim
prethodnikom, zapravo im i nije preostalo mnogo toga. Onda je SNS to
prepustio SPS-u, pretpostavljam da je Dačić neko vreme ubeđivao Srđana
Dragojevića kao čoveka koji pripada njegovoj stranci da se toga
poduhvati, a pošto je Dragojević očigledno imao pametnija posla, na
kraju se došlo do Tasovca.

Možemo li dakle reći da je partokratija „pregazila“ i inelektualce?

U velikoj meri jeste i to njihovom krivicom. U stvari intelektualci 
su   svojom voljom prešli  u neku jalovu ironičnu defanzivu. Nemali broj
intelektualaca se dobrovoljno kloni bilo kakvog pravog mešanja u
političku sferu, što je, recimo, prethodna, ideološka država, smatrala
idealnim stavom. U njoj su religija i slobodna intelektualna misao bile
odvojene od države kao opasne zone po nju. I onaj ko se ponašao u okviru
zadatog programa, imao je za to sve uslove i živeo je OK. I najmanja
disidentska pobuna je surovo gažena, znamo to dobro i iz domaćeg
iskustva. Možda smo nasledili taj strah od političke odmazde, pa zato
danas poptuno nepotrebno volontiramo nemešanje i mirno podnošenje
političke uobraženosti. Mi dobrovoljno unapred uzmičemo, a politička moć
se hrani upravo tom našom defanzivom.

Da ne generalizujemo, ali mi ipak dozvolite, ako bismo pokušali da
generalizujemo, da li su vas razočarali ovdašnji intelektualci?

Ma, nije o tome reč. Meni je samo žao što dozvoljavamo da nas niko
ništa ne pita. Čak mi se čini da nam to pogoduje, nekako nam to dobro
dođe kao isprika što ne činimo mnogo. Danas, kad intelektualci imaju
mogućnosti da se direktno umešaju, da budu vrsta budne kontrole, da
javno raspravljaju o planovima i o odlukama, da ponude drugačija rešenja
i da se za njih bore, da pozovu politiku na odgovornost ako treba, oni
to mahom čine satiričnim  tekstovima, kafanskim zafrkancijama, kao
posmatrači sa strane, uzgrednim primedbama u svojim intervjuima. Time u
stvari posredno legitimišu političku pragmu kao liberalnu i tolerantnu.
Ona ih, istina, javno ne progoni, ali ni ne haje za njihove zamerke, ma
kako oštre bile. I tako naše javno humanističko mnjenje umesto reskog
disputa sa političkom praksom lagano poprima oblik dobroćudne nužnosti.
Ima kritike,  ima opozicije, ima žestokih prozivki, što znači da se čuju
i različita mišljenja, čime se politika hvališe i šepuri kao
demokratski otvorena, i sve se to u osnovi završava obostranim
samozadovoljstvom. Tako da, eto, partokratija nema potrebe da skuplja
hrabrost da pregazi intelektualce, oni joj se sami krotko sklanjaju s
puta. U stvari, intelektualni otpor nije ni tako snažan, ni tako dobro
formulisan da bi bio ubojit, a najmanje od svega je istrajan. Tavori u
svojoj malodušnosti sa povremenim ispadima, kojima u stvari povlađuje
jačanju političke moći. Sad je nužno da se za bilo koji projekat,
podjednako u poljoprivredi, saobraćaju, ili kulturi, obezbedi politička
volja, nije neophodno ni valjano znanje, ni dobra stručna provera, ni
elaboracija. Moć je moć, ako ćutite, onda istrpite.

Filozof Milorad Belančić je u komentaru koji je objavila „Politika“
napisao da se nacionalizam u Srbiji preselio iz politike u kulturu.
Usledila je, inspirisana tom konstatacijom, rasprava na stranicama
„Politike“. Slažete li se sa njegovom ocenom?

Možda bi samo trebalo reći da je nacionalizam sada ofanzivno zauzeo
neke delove naše kulture. Ne bi trebalo u tom s razlogom gnevnom
upozorenju  prevideti i postojanje vitalnog kulturnog života izvan te
nacionalističke šeme. I ne bih rekla da se taj populizam preselio iz
politike u kulturu, što bi značilo da ga u politici više nema. Nego je
tu pre stvar uzajamnog sporazuma i udruživanja. Taj prenaglašeni
nacionalni zamah u kulturi naišao je na snažnu podršku politike. No, ni
otpor nije bio mali. I, evo, već se nešto menja.

Po čemu ćete pamtiti godinu u kojoj je kulturom u Srbiji upravljao Bratislav Petković?

Upravo po tome da je ministar  imao tako malo odlučujuće resorne moći, a tako mnogo obaveza koje mu je diktirala politika.

O kulturi kao poslednjem pribežištu nacionalizma govorilo se i povodom
ovogodišnjeg „Sterijnog pozorja“, i povodom predstave „Konstantin“, i
povodom smanjivanja budžeta za „Nišvil“ … Takođe, sećate se, pravljene
su i paralele – nedostaje para za Bitef, ali ima za različite festivale
folklora i slično. Vinovnik svih tih okolnosti nije bio jedino
Petković. Dug je spisak onih koji su u njemu prepoznali priliku za
vraćanje u institucije koncepata koji su ipak poslednju deceniju
stavljeni u senku. Možemo li zaista verovati da Petkovićev odlazak
rešava problem?

Znam da očekujete da na ovo pitanje odgovorim onim našim sofizmom da
zapravo treba menjati odnos prema kulturi, da ne kažem mentalitet,  što
se takođe često čuje, kao da je mentalitet košulja, pa je jednostavno
svučeš i preobučeš. Ili bi možda trebalo da po ko zna koji put ponovim
ko zna čiju parolu da moramo iz korena promeniti stav prema kulturi i
njenim dobrima, pre no što zahtevamo od bilo kog ministra da nešto
zaista pomeri nabolje. Dobro, moramo, naravno, ko se s tim ne bi složio.
Ali ko da menja taj odnos, kojim sistemom mera, ko i kako te promene da
izvede. Ima li negde neki strateški plan kako treba da izgledaju
izvođači tog demijurškog poduhvata. Znam, već,  jedan od odgovora, a on
glasi: to se postiže u prvom redu jačanjem institucija. Ma kakvih
institucija, njih vode i čine ljudi, a oni se najteže menjaju. Odnos
prema kulturi  se stvara, održava, razvija vaspitanjem. Kulturna potreba
se stiče i unapređuje od zabavišta do doktorskih studija, pa nadalje,
iksustvom i sazrevanjem ukusa.

A naš elitni sloj koji bi morao da brani sopstvenu kulturnu potrebu
vrvi od nepismenih doktora nauka koji pod kulturom  podrazumevaju
zabavna šenlučenja gde se opuštaju posle teškog političkog i proizvodnog
menadžerisanja i marketinga. Tom doktoru nauka  s uredno otkupljenom
diplomom, nepotreban trošak je sve što se ne jede, ne pije i ne zabavlja
do izluđivanja. Prepoznaje li on kulturu u nekoj aktivnosti iz ovog
njemu dostupnog trojstva materijalnih  i duhovnih dobara. Jok bre,
brate. I šta onda tu može Petković i Petkovićev Petković. Ništa, bre
brate. Zakržljavanje kulturne potrebe je nasledna krivica.

Nastavak teksta možete pročitati u četvrtom broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“