Svako sedmo dete u Nemačkoj živi od socijalne pomoći

Svako sedmo dete u Nemačkoj živi od socijalne pomoći koju primaju njihovi roditelji. Procenjuje se ih ima više do milion i po i taj broj je u porastu.

Ekonomista Štefan Zel upozorava na kratkovidu politiku Nemačke i štednju na pogrešnim mestima.

Nemačka je bogata zemlja i niko sa socijalnom pomoći neće umreti od gladi, niti će mu biti uskraćena medicinska nega. Ali šta za decu u Nemačkoj znači kada njihovi roditelji žive od socijalne pomoći? 

„To znači da odrastate u situaciji u kojoj se diskutuje o pojmu dečijeg siromaštva, što nije u potpunosti istina. Mi u stvari imamo posla sa siromaštvom njihovih roditelja. Iznosi, koji se u okviru sistema socijalne zaštite „Hartz IV“ dobijaju za decu, dobro su iskalkulisani. Deca neće umreti od gladi, ali ti iznosi nisu dovoljni za normalan život u našem društvu”, objasnio je Zel. 

Kako kaže, pohađanje škole je besplatno, ali sve drugo – od slobodnih aktivnosti do maturske večeri – roditelji moraju sami da plaćaju. 

„To za boljestojeće uopšte nije problem, ali za porodice koja primaju socijalnu pomoć, gotovo je nemoguće da u tome učestvuju. Mnogo dece iz porodica koje primaju socijalnu pomoć živi u skučenim stanovima i gradskim četvrtima u kojima veliki broj osoba takođe prima socijalnu pomoć”, kaže Zel. 

On ističe i da često su tu i ljudi s migrantskim poreklom. Tamo su mogućnosti manje nego u okruženju porodica srednje klase. Takođe, imamo veliki broj dece čiji roditelji jedva prelaze granicu siromaštva. 

„Oni zato ne primaju socijalnu pomoć i bore se za svaki evro. Dakle, grupa dece koja je pogođena malim prihodima roditelja mnogo je veća od grupe dece čiji roditelji imaju dovoljno primanja”, kažće on. 

„Političari danas planski moraju da investiraju u decu iz siromašnih porodica, da bi društvo kasnije profitiralo”, ističe Zel. 

U Nemačkoj postoji dečiji dodatak kao i razne vrste pomoći porodicama koje imaju decu, a Zel objašnjava I u čemu je zapravo problem. 

„Imamo problem sa svim izdacima koji se izdvajaju za te porodice. Tačno je da socijalnu pomoć dobija 625.000 samohranih roditelja, ali oni neke vrste pomoći ne dobijaju. Recimo, dečiji dodatak se uračunava u iznos socijalne pomoći i on se ne isplaćuje dodatno. Pomoć je uračunata u ukupna primanja bračnog para. Od dečijeg dodatka koji iznosi 190 evra mesečno i koji dobija svako dete u Nemačkoj, profitiraju oni koji imaju srednja i viša primanja, čak i ako deca više ne žive s njima jer studiraju. Osim toga, imamo veoma nepreciznu raspodelu sredstava”, objašnjava on. 

„Kada se kaže da svako sedmo dete u Nemačkoj živi u porodici koja prima socijalnu pomoć, mora se naglasiti da u Bavarskoj 7,2 odsto dece mlađe od 15 godina živi u domaćinstvu koje prima socijalnu pomoć, u Baden-Virtembergu 8,5 procenata – ali u Berlinu ili Bremenu svako treće dete živi u domaćinstvu koje prima socijalnu pomoć”, dodaje Zel. 

S obzirom na veliki broj problema u takvim četvrtima, škole i vrtići tamo moraju da budu bolje opremljeni nego u boljestojećim četvrtima kako bi se nadoknadili nedostaci. Vidna je veza između privredne situacije u nekoj nemačkoj pokrajini i broja dece čiji roditelji primaju socijalnu pomoć. 

Problemi koje smo sami sebi natovarili, jer smo u detinjstvo i mogućnosti školovanja osoba iz siromašnih porodica malo investirali, ostavljaju trajne posledice i takvu decu prate do kraja života. I ona završavaju s malim primanjima ili su nezaposlena. Političari danas planski moraju da investiraju u decu iz siromašnih porodica, da bi društvo kasnije profitiralo.