Kako se suprotstaviti porastu nasilja?

*Autorka teksta je Lana Engel, psiholog

Šok, zaprepašćenost i strah da će nasilje koje je očigledno u porastu i koje je kulminiralo, nastaviti da raste, očekivane su reakcije. Čovek na ulici izražava tu opštu strepnju rečima da smo svi pali ispod dna i kao društvo i kao roditelji i kao političari i kao kultura.

A što je najtragičnije, izgleda da ne vidimo „svetlo na kraju tunela“, nego da tumaramo u nekom mraku, naravno plašeći se, tako „slepi i gluvi“, šta će sve da iskoči iz tog mraka i da nas napadne.

Šta izaziva i produbljuje „mrak“ u kojem smo? Mrak je neznanje i nesnađenost. Zapitajmo se kako to i zašto tako malo znamo jedni o drugima? Zašto nas nasilje i tragedije koje nam se već decenijama ređaju jedna za drugom i postaju sve sumanutije i brutalnije, stalno i iznova iznenađuju?

Čovek oseća iznenađenost onda kada mu se desi nešto što nije očekivao. Ali, kako to da mi uporno ne očekujemo nešto što nam se stalno i ponavljano dešava i još je u porastu?

Odgovor se sam nameće. Očigledno je da ne želimo da vidimo realnost, da je samozavaravanjem i samozaluđivanjem izvrćemo, i da umesto da se gledamo u ogledalu, a „ogledalo“ u međuljudskim odnosima je onaj drugi, naš bližnji, mi se autistično i samozadovoljno zatvaramo u sopstvene „glave“. Mi se tvrdoglavo i okoštalo zatvaramo u sopstvena uverenja, teorije i u svoje krugove istomišljenika.

Odmah nakon tragedija, brojni stručnjaci su se oglasili sa svojim teorijama, uglavnom o tome ko je kriv. Teorije nisu loša stvar, ali samo ako na njih gledamo kao na hipoteze koje treba proveriti i ako ih činjenice opravdaju prihvatiti, a ako ne, odbaciti.

Ne samo da je javno objavljeno ime i prezime deteta koje je pucalo, nego je u javnosti razglašeno i ko su otac i majka i čime se bave. Pa je još sa najvišeg i „sveznajućeg“ mesta „izdiktirano“ rešenje problema…

Ali da li smo pre nego što smo se pohvalili da sve znamo i da ćemo odmah druge da naučimo i nateramo da „popiju“ našu „mudrost“, najpre zastali i zapitali se: šta je to mučeno dete od 13 godina navelo da planira i sprovede takav užasan čin koji je sada senzacija, a već sutra će biti celoživotna tragedija i ogromna muka i emotivni balast za čitav život, ne samo za žrtve, nego i za počinioca i za njegove najbliže (pre svega roditelje)?

Iz psihološke perspektive, tj. iz pozicije nauke koja se bavi mentalnim procesima unutar jedinke, u našoj „glavi“, to opšte slepilo je izazvano pre svega našom nespremnošću da zastanemo i da se smirimo.

Da barem za momenat „stavimo u zagrade“ sopstvena uverenja, želje, interese, verovanja i da se zaista, za iskrenim interesovanjem i bez predubeđenja, otvorimo za drugog, da ga saslušamo i još bitnije, da zaista pokušamo da ga čujemo, ali bez toga da smo u svojoj egocentričnosti već isprojektovali svoje sopstvene „teorije“ u tog drugog.

Da je to nesrećno dete koje je poteglo pištolj, imalo barem nekog kome je moglo da se poveri, do tragedije vrlo verovatno ne bi došlo, jer bi signali da se nešto strašno „kuva“ u njegovoj glavi, nekome već upali u oko, a onda bi moglo nešto da se preduzme da se tragedija spreči.

Ali avaj. Mi smo zaslepljeni međusobnom mržnjom i netrpeljivošću. Idejom da su oni drugi glupi i/ili pokvareni, da nam rade o glavi, pa hajde onda mi da ih preduhitrimo i nasamarimo. Isto koliko smo zaslepljeni strahom i mržnjom prema onim „drugačijim“, toliko smo zaslepljeni i bezrezervnim divljenjem i pokornošću prema raznim „selebritijima“, od političara i stručnjaka raznih fela, do učesnika Farme i Parova.

Ali zato naše mentalne „oči i uši“ zatvaramo za naše najbliže i (trebalo bi) najdraže, ali u svakom slučaju nejvažnije i najdirektnije osobe u našem okruženju. A to su osobe sa kojima smo na dnevnoj bazi u kontaktu, a ne tamo neki na TV ekranu ili internetu koje nikada u životu nećemo sresti, a kojima se bavimo često više nego svojom decom (ili deca roditeljima, ili prijatelji prijateljima).

Šta bi bila „svetlost“ u tom „tunelu“ u kojem se nalazimo?

Prva je već spomenuta smirenost, što savremena psihologija „fensi“ naziva mindfulness (majndfulnes). Stvar je na rečima jednostavna. Treba zastati i probati da primetimo i osvestimo sve što nam prolazi kroz glavu i srce (misli, osećanja, želje…) i da se od toga distanciramo, na način da smo posmatrači svega toga.

Treba da prepoznamo da je to nešto što mi lično u tom trenutku doživljavamo, a što nije samim tim realnost, nego je prosto naš sopstveni mentalni sadržaj u tom trenutku i ništa više od toga. Za taj postupak se često koristi i izraz „biti prisutan ovde i sada“ ili naprosto primetiti stvari kakve su u tom trenutku, bilo da se radi o nekom spoljašnjem događaju ili unutrašnjem doživljaju.

Takav postupak nas onda približava i mogućnosti da kreiramo mir ili neki mentalni „prostor“ u našem umu da možemo da otvoreno vidimo i čujemo onog drugog, bez nametanja sopstvenih teorija i projekcija i da nešto što nam ta osoba govori ili što radi, a što nas na prvu loptu uznemirava, ipak vidimo i saslušamo. Ili da barem smireno damo prostor i šansu toj drugoj osobi da ispolji ono što joj je „u glavi“ ili „na srcu“ ma koliko da se mi sa time „ne slažemo“ i ma koliko da nas to uznemirava ili nam se „ne uklapa“ u naš lični „koncept“.

Drugo, postali smo „navučeni“ na opštu agresiju, nasilje i bizarnosti.

Svakodnevno izlažemo sebe sadržajima u medijima (televiziji, internetu itd.) koji su sve ekstremnije nasilni i bizarni. I kao što je toksikomanu potrebna sve jača doza droge ili lekova za smirenje da bi se postigao željeni efekat, tako smo i mi postali „kuvane žabe“ kada je u pitanju nasilje i bizarnosti raznih vrsta.

Lek bi bio da se „skinemo“ sa te „droge“, da se manje izlažemo sadržajima kojima je primarni cilj da izazovu jake senzacije, ili popularno „adrenalina“ (iznenađenja, čuđenja, neverice, uzbuđenosti) i da se više bavimo suštinskim i dugoročnijim ciljevima do kojih nam je u dubini duše stalo, kao na primer: kako da se popravim kao roditelji i postanem roditelj kakav želim da budem; kako da budem bolji prijatelj ili kolega; kako da budem bolji u svom poslu, da pružam drugima bolje proizvode ili usluge; kako konkretno u svojim postupcima da budem osoba koju ću sam/sama više da cenim.