Deca ne vole kada im pisci pametuju

Imam utisak da mi živimo u paralelnim svetovima. Imamo ono što vidimo na televiziji i što je na društvenim mrežama, a, ako se samo malo pomerimo, postoji predivan paralelni svet gde se ljudi vole, druže, poštuju i gde su merila vrednosti na visini

Razvijene zemlje su odavno shvatile kakvu ulogu kultura ima u dečjim životima i zato posebnu pažnju posvećuju kako obrazovanju, tako i kulturi. Deca koja odrastaju uz podsticanje kreativnosti i kritičkog mišljenja jednog dana postaju zadovoljne osobe, bez obzira na to kojim poslom se bave. Nauče da se do vrha planine može stići na bezbroj načina, kaže za Novu ekonomiju spisateljica za decu Jasminka Petrović.

Kako je pandemija uticala na dečju kulturnu scenu?

Ako ništa drugo, smanjio se broj posetilaca, smanjen je broj prodatih knjiga, ceo taj lanac se usporio. Pozorišta i glumci su dosta ugroženi. Ima tu još nešto. Tebe kad uhvati stvaralački žar, teško možeš da staneš – „stop, sad je pandemija“.

Mi dečji pisci smo bili posetioci gradskih biblioteka u toku mesec dana po nekoliko puta. To je sad sve obustavljeno, jer je bibliotekama zabranjeno da organizuju takve događaje. Može da se ide eventualno u škole i to uz velike dogovore sa direktorima, učiteljima i roditeljima. Sve se smanjilo, pa su samim tim i honorari manji. 

Problem je što, kada je nešto tanko, ako se još stanji, stvarno dolazi do pucanja. Evo, nedavno su me zvali iz Udruženja školskih bibliotekara da im pomognem kroz podršku u nekom apelu jer je sada trend da se sve više smanjuje broj školskih bibliotekara, da se smanjuje radno vreme, da se smanjuje fond knjiga.

Trend od pandemije ili i pre?

I pre, ali sada se to više oseća i još više vidi. Moja teza je da je školska biblioteka srce škole, da je to mesto gde se okupljaju deca, gde bibliotekarke imaju ogroman uticaj baš na kulturu dece, ne samo na književnu. One im razvijaju razne kulturne navike.

Zbog čega se to dešava?

Pa eto, hajde da vidimo, to niko ne zna. Uvek se ide sa tim – „da se uštedi“, ali što baš uvek da se uštedi na kulturi? Krenulo se od biblioteka i, osim što su ti bibliotekari sada ugroženi zbog posla i zbog finansija, veoma trpi kultura za decu, jer mi ne znamo šta je sledeće. 

Ima to čuveno pismo Nila Gejmena u kome on govori o značaju biblioteka. U tom pismu kaže kako su u Njujorku razgovarali o tome koliko ćelija treba da imaju u zatvorskim zgradama i to su računali prema tome koliko ima članova biblioteke među decom. Što je više članova, manje će biti potrebe za zatvorom. To je takva računica i ja verujem da postoji direktna veza.

Kako smo onda smetnuli s uma značaj biblioteka?

Živimo u vremenu kada je „interes“ broj jedan „koliko ću ja da budem dobar“. To je sada stavka broj jedan i među institucijama i među korporacijama i među pojedincima. Zaista je malo još onih koji misle poput bibliotekara. Ta profesija je sačuvana, u najboljem smislu, jer njima to nije poziv, njima je to misija. Oni nemaju nikakav interes da promovišu knjige i kulturu. Imaju svoju platu, ali shvataju da je to neki viši cilj i i zalažu se. Zaista postoji mnogo pojedinaca koji tako veruju i ja se, eto, nadam da će te male iskre napraviti neku promenu.

A kako to utiče na decu, kada smanjujemo fondove biblioteka, ne promovišemo čitanje? Postoji i istraživanje da je samo četvrtina dece odrastala okružena većim brojem knjiga?

Ogromni su napori u Srbiji, ali je strašno to što nije vidljivo koliko se ulaže u dečju kulturu u nekim malim mestima po Srbiji. U Boru znam šta rade bibliotekarke. Čuda prave ni od čega, ali to mi ne vidimo i ne znamo. Svi ti pozitivni događaji i male radosti više nikom nisu zanimljivi. Recimo, juče me je preko Vajbera zvao učitelj iz jednog sela, čitali su jednu moju knjigu. Želeo je da popričamo. I, preko Vajbera sam imala razgovor sa celim razredom, gde su oni fantastično zaključivali.  

Bio je i poziv na društvenim mrežama da ljudi šalju knjige, jer su u jednom malom mestu pokrenuli inicijativu da naprave školsku biblioteku koju do tada nisu imali?

Javljaju se ljudi. Imam utisak da mi živimo u paralelnim svetovima. Imamo ono što vidimo na televiziji i što je na društvenim mrežama a, ako se samo malo pomerimo, postoji predivan paralelni svet gde se ljudi vole, druže, poštuju i gde su merila vrednosti na visini. Jedan od primera... Pre nekog vremena sam bila na radionici na kojoj su učestvovali studenti psihologije, pedagogije, njihovi profesori. Povela se rasprava koja nije vodila niti u svađu niti u povišene tonove. Jednostavno, razgovaralo se, a to više nema gde da se vidi.

Ceo intervju pročitajte u najnovijem izdanju Nove ekonomije.

Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs