Moderni vozovi i radnici na minimalcu

S jedne strane, milijarde se investiraju u modernizaciju i gradnju brzih pruga, govori se o tome kako će se vozom stići od Beograda do Novog Sada za pola sata, o vozovima koji jure 200 na sat, a s druge strane ono što zaista čini kompaniju, ljudi koji će upravljati tim vozovima i koji će održavati brze pruge, koji će voditi računa o bezbednosti, nalaze se u situaciji da se bore za platu štrajkom glađu

Krajem oktobra stigao je prvi od tri Štadlerova voza vredna 62 miliona evra kakav „nijedna zemlja u regionu nema“, a dočekala ga je najviša državna delegacija predvođena Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije. 

Voz koji može da ide brzinom od 200 kilometara na čas, ući će u saobraćaj od marta sledeće godine. Samo dva dana ranije, u Palati Srbija sastali su se predstavnici sindikata železničkih preduzeća sa premijerkom Anom Brnabić, a tema je bila kako da oko 40 odsto zaposlenih u četiri železnička preduzeća dostigne ni manje ni više nego minimalnu platu i to nakon pretnji štrajkom glađu.

S jedne strane, milijarde se investiraju u modernizaciju i gradnju brzih pruga, govori se o tome kako će se vozom stići od Beograda do Novog Sada za pola sata, o vozovima koji jure 200 na sat, a s druge strane ono što zaista čini kompaniju, ljudi koji će upravljati tim vozovima i koji će održavati brze pruge, koji će voditi računa o bezbednosti, nalaze se u situaciji da se bore za platu štrajkom glađu.

Uravnilovka do minimalca

Još 23. marta sindikalci su protestovali ispred Vlade Srbije, tražeći da se zarade dovedu makar u zakonske okvire. Na sastanku održanom 27. oktobra premijerka je obećala 650 miliona dinara od sledeće godine za sva četiri preduzeća, da se podeli među 10.500 radnika, što je povećanje mase plata od pet odsto. Sindikati su tražili povećanje mase plata od 13 odsto (oko 1,6 milijardi dinara), koliko su izračunali da je potrebno da se plate dovedu u sklad sa zakonom. Prema rečima sindikata, premijerka je na tom sastanku insistirala da ovaj novac ode na povećanje plata radnika u izvršnim službama, odnosno onima sa najmanjim platama koji rade na prugama, a ne onima u kancelarijama, a posebno ne rukovodstvu. Tako bi onih četrdesetak odsto zaposlenih dobilo povećanje od oko 9,8 odsto i dostiglo minimalac sledeće godine.

Preduzeća Srbija voz, Srbija Kargo, Infrastruktura železnice Srbije i Železnica Srbije AD su, kako kažu sindikalci, podelila ovaj novac između sebe, a sada ostaje da se novac podeli unutar preduzeća. Kažu da je na tom sastanku premijerka insistirala da povišicu dobiju radnici iz izvršnih poslova, među kojima su mnogi sa osnovnom školom i koji rade za platu manju od minimalca.

S obzirom na to da od 2015. do prošle godine nisu imali povećanje plata, a i prošle godine ono je iznosilo pet odsto, železničari tvrde da su plate i onih sa srednjom školom sa koeficijentom 2,5 došle jako blizu minimalne zarade. Ovim se pravi jedna vrsta uravnilovke, gde svi od koeficijenta jedan (nkv radnici) do skoro 2,5 efektivno rade za istu i to minimalnu platu, s obzirom na to da preduzeće onima čija je plata nominalno ispod minimalne, doplaćuje do minimalca.

Razlog je, kako tvrde sindikalci, to što je kolektivnim ugovorom ugovorena cena radnog sata od nešto ispod 78 dinara, dok je minimalna cena rada 183,93 dinara.

Ovih dana vode se pregovori unutar i između železničkih preduzeća kako da se podele ove pare koje je obećala premijerka, kako da se usklade cena rada i koeficijenti. Da ne bi bilo plata ispod minimalne, cena rada mora da bude oko 201 dinar.

Zoran Dašić, predsednik Sindikata Srbija kargo, kaže za Novu ekonomiju da je na sastanku sa premijerkom rečeno da železnički sektor posmatraju kao celinu i da pet odsto bruto novca treba da se podeli u sva četiri železnička društva.

„Po preporuci je to i urađeno, a sledeći korak je da se prilog 1 i koeficijenti uporede u sva četiri društva. Kada se usaglase, pristupiće se otkazivanju članova Kolektivnog ugovora u sva četiri društva”, objašnjava.  

On ističe da je sada prosečna plata u Srbija Kargu oko 58.000 dinara.

„Ovo će biti prvi put da cena radnog sata bude po zakonu, a mi ćemo tražiti da se u kolektivnom ugovoru promeni tako da se svake godine usklađuje sa minimalnom zaradom”, kaže Dašić uz poruku da je štrajk glađu odložen, ali da štrajkački odbor nije raspušten sve dok ne dobiju zvaničan predlog crno na belo.

Sudske tužbe zbog toplog obroka

Zoran Vučković, predsednik Sindikata železničkog saobraćaja Nezavisnost, kaže da sada ima radnika kojima je osnovna zarada 18.000 dinara.

„Do koeficijenta 2,37 su na minimalcu, a ako se ništa ne promeni i koeficijent 2,57 će doći do toga. To znači da mašinovođe rade za minimalnu osnovnu zaradu”, kaže Vučković, dodajući da rukovodstva železničkih preduzeća, osim Srbija Karga koje je već sastavilo predlog raspodele novca, kasne sa obračunom povećanja plata sledeće godine.

Da li su se država i premijerka sažalili na tešku muku železničara pa odlučili da odreše kesu. Teško. Kažu sindikalci da se već dugo žale resornom ministarstvu i da su dobijali odgovor da za njih nema para.

Da li je ova promena posledica pretnje štrajkom glađu železničara, pošto teško da mogu da štrajkuju obustavom vozova, dok su radovi na prugama u toku i znatno umanjen železnički saobraćaj. Možda. A možda je razlog i ogroman broj tužbi radnika za neisplaćen topli obrok i smenski rad. 

Srbija Kargo je, prema finansijskom izveštaju za 2020. godinu, imao rezervisano 259 miliona dinara troškova za sudske sporove po tužbama zaposlenih za topli obrok i smenski rad. U Infrastrukturi je prošle godine rezervisano 538 miliona dinara za sudske sporove, mada nije jasno koliko za tužbe radnika, a u Srbija vozu 71,35 miliona dinara.

Nenad Ranđelović, predsednik Sindikata železničara Srbije, ističe da je Vlada ušla u pregovore da bi se izbegle tužbe i ogromne naplate kako radnika, tako i njihovih advokata.

„Ni tih 650 miliona dinara ili pet odsto neće zadovoljiti potrebe. Trebalo je 13,5 odsto da bi se to sve rešilo. Prošle godine je bilo povećanje plata za tri, četiri odsto, a pre toga godinama nismo dobili povećanje plata. Istovremeno smo od 2014. i fiskalne konsolidacije dobili umanjenje od 10 odsto, kao i sva državna preduzeća. Samo što su druga preduzeća sebi podigla cenu rada, pa ih to smanjenje nije toliko pogodilo, a nama nisu dali”, kaže Ranđelović.

Ovo bi mogao biti uzrok jednog većeg problema sa kojim će železnica morati uskoro da se nosi. Naime, nova moderna vozila i nova pruga zahtevaju kvalifikovanu i obučenu radnu snagu, dok radnici napuštaju sadašnja preduzeća.

„Mi već sada imamo problem, jer malo vozimo zbog rekonstrukcije pruga. Inženjeri sa licencama, ekonomisti, odlaze u kineske i ruske železničke firme koje rade u Srbiji. Mašinovođe, kako koji ispuni uslov za penziju, odlazi u privatne operatere. U državnim preduzećima imaju platu od 50.000 do 60.000 dinara, sa dodacima dobace i do 70.000 u Srbija vozu, u Kargu nešto više. Priča se da je kod privatnika plata mašinovođe 100.000 i više dinara”, kaže Ranđelović.

Ono što zaposlene u železnici ograničava da masovnije odu u druge firme je to što su se školovali za železničare i, prema rečima Staše Stanojević, predsednika sindikata Sloga u Infrastrukturi železnice, nemaju puno opcija.

„Otpravnici vozova i mašinovođe su do korone odlazili u Nemačku. Nemci su dolazili ovde i tražili radnike, čak vrbovali učenike po železničkoj školi. Neki prelaze kod privatnih operatera, ali sa železničkom školom nemaju baš puno izbora”, napominje Stanojević.