1. novembar

Novembar je. Prošlo je godinu dana otkako je betonska ploča na Železničkoj stanici u Novom Sadu lišila života 16 ljudi i jednoj ženi nanela strašne povrede, najteže koje se mogu naneti. Godinu dana kasnije, Srbija je drugačija zemlja. I bolja i gora u isto vreme.

Studentski protest protiv korupcije, nepravde i neodgovornosti, započet posle tog dana, i dalje traje. Masovan, iskren, neumoran i organizovan, taj protest nesebičnih mladih ljudi, odlučnih da nemaju vođu, da nemaju ime, sujetu i ambiciju, spremnih da jedan opšti cilj, koji njima možda još i ponajmanje služi, stave ispred svog interesa, svog komfora i svoje bezbednosti, taj protest dobrote bije u najbolnije mesto sistema na kom je sva krivica i za ovu i za sve druge naše nesreće – u njegovu sliku o samom sebi.

Studenti su svojom lepotom pokazali koliko je njihov neprijatelj ružan. Sebičan neprijatelj Srbije koji ima vođu, ima ime, ima sujetu i ambiciju, spreman je da svoj lični cilj koji njemu jedino i služi stavi ispred opšteg interesa, tuđeg komfora i tuđe bezbednosti. Studenti su uradili nemoguće. Razobličili su ga. Prikazali njegovu moralnu rugobu i onima koji namerno nisu hteli da je vide: Uništili ga u celom svetu. Uništili ga i u Srbiji. Učinili da mašina totalne propagande krene da greši. Da zavedeni počnu da sumnjaju. Da kupljeni počnu da se stide. Da njihovi počnu da strahuju.

Pre samo par meseci vlast je imala podršku Amerike, Rusije, Kine i Evropske unije. Danas svet kreće da pravi nove računice. Do juče omiljeni, Vučić je danas nepoželjan gost. Izbacuju ga sa Floride, ne pozivaju ga na svečane večere u Njujorku, stavljaju ga do hodnika u Moskvi, guraju u zadnji red u Pekingu. U Beogradu mu niko ne dođe na vojnu paradu. EU ne da ni smešak za protokolarnu sliku. Niko ne želi da ga vide pored do juče dragog prijatelja Aleksandra. Postao je oštećena roba i sada ga se još drže samo zato što ne znaju ko je drugi za koga bi morali da se uhvate.

Sve su to simboli. Na praktičnom planu, međutim, stvari idu jednako loše – i za vlast, ali sa njom, nažalost, i za Srbiju: Amerika je uvela sankcije NIS-u i Lukoilu, Rusija nam ne da gas da im ne bismo uzeli NIS, EU nam brani uvoz gasa čak i ako nam ga Rusija bude dala, a protiv Vučića EU parlament piše optužujuća pisma praktično bez presedana (ovo poslednje nije loše za Srbiju, mada je upitno koliko će realno koristiti). Nije to ništa ni zasluga ni krivica studenata, barem ne direktna i barem ne većinska, ali pokazuje da se sistem, nekada stabilan i naoko neuništiv, sada raspada i na spoljnom i na unutrašnjem planu.

Ipak, taj sistem i dalje ima moć – ogromnu moć. I koliko god da su studenti Srbiju učinili boljom svojim zajedništvom, svojom tolerancijom ili još više od toga, jednom običnom normalnošću – Studenicom, Novim Pazarom, svim njihovim marševima, patriotizmom i neustrašivošću, dotle ju je vlast, u grčevitoj, potpuno bespoštednoj odbrani od te sile, učinila gorom. Ćacilendski tumor, kriminalizovana policija, tužilačke sluge, pendreci, čekići, motke, slomljene vilice, razbijena čela, udarani testisi, počupane devojke, mučenja, pretnje silovanjem, maltretiranja na granici, skidanje do golog, privatne slike devojaka, privatni snimci muškaraca – nemilosrdno žrtvovanje svojih, gaženje ljudi kolima, pomilovanja gazitelja, zvučni top, vezivanje premlaćenih za bolnički krevet, lisice na nogama studenta na očevoj sahrani, pritvori bez kraja – batine, batine, batine.

Ova vlast ne ume sa ovim studentima.

Ne znam šta će se dogoditi 1. novembra kada ovaj tekst bude izašao. I da se  ništa ne dogodi i da se sve dogodi, kraj je zaista već odsviran. Bolna godina kroz koju je naše društvo prošlo i ko zna koliko još bolnih dana kroz koje će proći za nas će biti katarzični. Takvo društvo će na kraju uvek izabrati promenu.