15. mart

U životu postoje neki datumi za koje tačno znamo gde smo bili i šta smo radili u tim trenucima. Petnaesti mart 2025. godine je jedan od tih datuma. Dan kada su studenti podigli celu Srbiju na noge i pokazali da je drugačiji život moguć. Dan kada se desio najveći skup u istoriji zemlje neki će pamtiti kao prelomne trenutke slobode, prkosa, hrabrosti i solidarnosti i trenutke nakon kojih više ništa neće biti isto, trenutke koji su označili početak kraja užasa u kojem živimo već 13 godina.

Drugi će taj datum pamtiti kao sopstveni poraz, frustraciju i krunski dokaz da ih narod ne želi, ma koliko se oni rukama, nogama, zubima i glasovima iz Republike Srpske držali za fotelje. Pamtiće ga kao poruku naroda da neće zaboraviti ubistvo 16 svojih sugrađana, koji su stradali zahvaljujući korupciji, bahatosti i nečijoj nezajažljivoj želji da na skriveni bankovni račun inkasira još koji milion. I pamtiće ga kao dan kada je na narod potegao oružje sa namerom da ubije.

Nikad neću zaboraviti jezivi huk, koji se sa Terazija niz Ulicu kralja Milana spustio sve do Slavije i razbacao uspaničene ljude na sve strane. Ideja jednostavna – izazvati paniku i naterati ljude da sami sebe poubijaju. Objašnjenje bi bilo još jednostavnije, ljudi sami napravili stampedo, izgazili jedni druge, dešava se, šta ćeš. Na svu sreću, ideja da se 16 mrtvih zakopa ispod novih žrtava nije uspela, pa smo u opravdavanju ovog čina državnog terorizma slušali gluposti kojima su bili sablažnjeni i oni koji su ta opravdanja izgovarali.

Godinu dana kasnije, eho 15. marta odzvanja i dalje, a klinč između naroda i režima sve je dublji i prljaviji. Ne sa obe strane, naravno, jer zna se ko voli da udara ispod pojasa. Režim se sveti kome god može i kako god može, ali revolt i bes građana su, uprkos tome, dublji i mračniji nego ikad. Svaki pendrek po glavi, svako besmisleno privođenje, svaka poslata inspekcija, svako šikaniranje ili otpuštanje s posla vodi nas sve dalje u nepovrat.

Jer kada udariš na dostojanstvo i goli život ljudi zbog politike, to više nije politika, već zločin. Nije mišljenje kad ljude svakodnevno nazivaš izdajnicima, ustašama, kriminalcima i označavaš ih kao legitimne mete, a onda na njih šalješ odrede kriminalaca i ološa sa dna kace koji bi trebalo da bude bilo gde, osim na ulicama. Po mogućstvu i po slovu zakona, najverovatnije u nekoj ustanovi zatvorenog tipa. To više nikakve veze sa politikom nema, osim možda na način kako je shvataju u Belorusiji ili eventualno u nekom meksičkom narko-kartelu. Dakle, dosta fleksibilna i široka interpretacija.

Sve što se dešavalo od 15. marta do danas samo je potvrdilo da je 15. mart i te kako bio potreban, a potreban je i 16. I treba ga ispisati na glasačkim listićima, ma koliko to bio teren koji su takođe uzurpirali. Jesu, ali moramo da ga vratimo jer je naš. Moraju biti poraženi toliko da neće moći da pomognu ni fantomski glasači iz Republike Srpske ni bugarski vozovi ni kupovina glasova za dve crvene i paket namirnica ni multimilionerska propagandna mašinerija ni batinaši u crnim kapuljačama ni lojalisti koji se zaklinju krvlju na vernost ni korumpirani policajci ni korumpirani žandarmi ni korumpirani specijalci ni korumpirana crkva ni Vučić koji više vremena provodi na televiziji nego na svom takozvanom poslu.

Borimo se sa stoglavom aždajom i sigurno neće biti lako, ali niko nije ni rekao da će biti. Pre samo dve godine nismo mogli ni da sanjamo da će studenti pokrenuti celu zemlju, izvući nas iz letargije i ponovo probuditi solidarnost, hrabrost i odlučnost, pa se to ipak desilo. Zato moramo da verujemo da možemo. To dugujemo sebi, ali to dugujemo pre svega Sari i Valentini Firić, Milici Adamović, Nemanji Komaru, Vukašinu Crnčeviću, Milošu Milosavljeviću, Anđeli Ruman, Anji Radonjić, Stefanu Hrki, Sanji Ćirić Arbutini, Vasku Sazdovskom, Đorđu Firiću, Goranki Raci, Vukašinu Rakoviću, Milevi Karanović i Đuri Švonji.