Vodič za drvoseče

Teme koje su u vezi sa obaranjima svakojake vrste sveprisutne su u javnosti u poslednje vreme. I s obzirom na to povećano interesovanje za obaranje, dodatna saznanja o ovoj problematici može pružiti vodič za obaranje drveta, napisan od strane Udruženja drvoseča Kanade, iskusnih u ovoj oblasti.

1. Drvo se najpre obara kada je bolesno, i/ili kada ugrožava drugo drveće ili šumu. Samo konstatovanje realne  potrebe, kao i navođenje razloga zašto drvo treba da bude oboreno, ne utiču na kvalitet i brzinu obaranja. Drvo neće biti oboreno ni ako se povećava broj razloga za obaranje, jer drvo ne obaraju razlozi, smatranja i zaključci, nego alati za obaranje drveća i ljudi koji umeju da ih upotrebe.
2. Nije presudno važan broj ljudi koji žele da obore drvo, koliko broj onih koji ga efektivno obaraju i kvalitet alata koji koriste. Važno je razumeti i da se drvo ne može ni prevariti ni nagovoriti da samo padne.
3. Drvo se ne obara branjem lišća i/ili plodova, mlaćenjem motkama, trešenjem, ili bilo kojim drugim alternativnim metodama koje ne uključuju alate za obaranje, a što su, recimo, sekire i testere. Takođe, alat se mora koristiti pravilno: nikako sa zatupljene strane, primenjivanjem adekvatne sile u adekvatnom vremenskom okviru, vodeći računa da premalo snage traži mnogo više vremena i obrnuto. Poznavanje razlike između debla i grana je takođe poželjno.
4. Velika energija sa kojom se drvo obara u početku, te adekvatno velika očekivanja koja iz toga proističu, nisu nužno učinkoviti u slučaju, recimo, debelog drveća. Pauze za odmor same po sebi nisu štetne niti depresivne, mogu biti samo nepotrebno preduge.
5. Drvo ne obaraju laici, kao ni oni koji izučavaju drveće u botaničkom smislu; pa čak ni oni koji znaju šta bi se sa oborenim drvetom moglo učiniti: stručnjaci za nameštaj, drvnu građu ili ogrev… Iako svi prethodno navedeni mogu biti i od neke minimalne pomoći, drvo obaraju – drvoseče. Čuvati se lažnih drvoseča, koji uzimaju pare od naivnih samo zato što su dobro razvijeni, nose karirane košulje i glasno upozoravaju da drvo samo što nije palo.
6. Prečesti i/ili preuzbudljivi medijski prenosi obaranja drveta niti ubrzavaju niti praktično omogućavaju to obaranje. Pritom, korisnici medija su i nestrpljivi: ukoliko drvo nije oboreno kada i kako očekuju, lako traže novi sadržaj za zabavu, skraćivanje vremena i doživljavanje instantnog ushićenja brzim hepiendom.
7. Ako drvo ima vlasnika, nekoga ko polaže pravo na njega jer ga je (iz svog interesa) zasadio, ako postoji šumar ili bilo kakav drugi oblik zaštite, važno je imati dozvolu ili nalog za obaranje. U slučaju da toga nema, obaranje može biti ili prekinuto ili kažnjeno ili namerno sabotirano. Dozvola za obaranje se u nekim slučajevima mora i kupiti, i to u skladu sa vrednošću koju je drvetu odredio njegov zaštitnik.
8. Dobro je znati i na koju stranu drvo treba da padne. Čak i u slučaju da među onima koji bi da ga obore, ili među onima koji konkretno obavljaju taj zadatak, postoji neusaglašenost po tom pitanju, drvo može biti obarano sa više strana, ali opet će na neku stranu jednom pasti. Zbog izbegavanja eventualnih nepotrebnih žrtava tog pada, svaki dogovor o ovome je preporučljiv. Burne rasprave o strani na koju drvo treba da padne – samo troše energiju.
9. Primećivanje nedostataka u načinu obaranja drveta ne treba odmah razumeti kao sabotažu ili defetizam. Nepravilno obaranje drveta neće se poboljšati odbijanjem dobronamernih sugestija. Ukoliko se na borbu protiv kritičara troši dodatna energija, to dodatno produžava vreme obaranja.
10. Veoma je često potrebno iščupati i korenje drveta, da bi na tom mestu nešto bolje niklo ili nastalo. Obratiti pažnju na to u šta je korenje pušteno, kao i na to da, što je deblje i više drvo – to je dublje i jače korenje. U nekom trenutku treba početi razmišljati i šta činiti sa balvanom, kad se drvo obori.
11. Ne pisati predugačke vodiče ove vrste. Jedanaest tačaka, najviše; na kraju krajeva, toliko ima teza o Fojerbahu.