A evo i kad.

Kad vlada padne u ponedeljak ujutru, a ne u subotu uveče.
Kad murali osvanu u Beogradu na vodi, a ne u Njegoševoj na Vračaru.
Kad se pokrene ispitivanje porekla imovine pri izgradnji nepokretnosti.
Kad prestane napadanje radnika koji nas brane od komaraca.
Kad prestane deoba opozicije i onog što je nastalo deobom podeljene opozicije, kao i onog što je nastalo deobom delova podeljene opozicije.
Kad se konačno završe i Prvi i Drugi svetski rat, kao i raspad Jugoslavije, a o Osmoj sednici i da ne govorimo.
Kad se ne bude gasio televizor zbog onih što potpaljuju na televiziji.
Kad se bude pričalo gde se sve drpa, a ne gde sve ima Haarpa.
Kad promene budu počinjale od prvog januara, a ne od šestog oktobra.
Kad država bude imala Službu, a ne Služba državu.
Kad vanredna obraćanja postanu neredovna.
Kad demokratija ne bude samo ono pre izbora, nego i ono posle njih.
Kad krađa prestane da se zove tranzicija, a razbojništvo konverzija.
Kad se plate i penzije zauvek uvećaju za iznos jednokratne pomoći.
Kad bude važnije šta se tabloidom briše nego šta u njemu piše.
Kad ulice i kafane budu glasnije od društvenih mreža i podkasta.
Kad se propisi budu menjali zbog lamborginija, a ne zbog električnih trotineta.
Kad neko dovrši nedovršeni Memorandum SANU.
Kad pre podele na leve i desne nastupi podela na lažne i prave.
Kad nestane sortiranje na građane i narod.
Kad budu izvesno sumnjiviji oni što idu u zatvor od onih što ih šalju.
Kad Rumunija prestane da nam bude ono što smo mi nekad bili za nju.
Kad budu počeli da javljaju u kakvom to vremenu živimo danas, a ne samo kakvo će vreme biti sutra.
Kad se bude pitalo odakle pare sponzorima, a ne sponzorušama.
Kad nacionalna reprezentacija zaradi za nacionalni stadion.
Kad Ustav Srbije postane… pa sad, štagod od svega što bi trebalo…
Kad cena goriva padne bar četiri petka zaredom. `ajde, tri.
Kad istina bude prijala a laž bolela, a ne obrnuto.
Kad nezavisna Srbija bude veća tema od nezavisnog Kosova.
Kad se ne bude glasalo na zvonce u Skupštini.
Kad poljoprivreda bude zavisila i od države, a ne samo od vremena.
Kad bude bitno kuda se ide, a ne ko bilo kuda vodi.
Kad se budu prekrstili samo oni koji ulaze u crkvu, a ne svi oni koji izlaze iz prodavnice.
Kad bude bila preča vojska za ponos od naoružanja za izvoz.
Kad se izbori ne budu dobijali parama onih koji glasaju.
Kad statistika bude slika, a ne fotošop.
Kad budu važnije stabilne cene od stabilnog kursa.
Kad nam ne bude važno da li su nam važniji Zvezda ili Partizan.
Kad se za lečenje budu više koristili KBC i VMA, a manje SMS.
Kad glavni grad bude sporedna tema.
Kad odlazak sa vlasti bude značio i odlazak iz politike.
Kad donosioci odluke o organizovanju takozvane Svetske izložbe budu izloženi na istoj.
Kad prestane da se pamti samo ono što treba da se zaboravi.
Kad bude važnija stvarnost od rijalitija.
Kad „represtacija“ bude dobila „zen“ umesto „s“, kao i kad „skupšna“ i „opšna“ dobiju nedostajuće „ti“.
Kad prirodno glupi ne budu zabrinuti zbog veštačke inteligencije.
Kad se u Srbiji snimi romantična komedija.
Kad ovaj tekst bude zastareo.

E tada.