Agonija stvarnih vlasnika

Pritisnuta da ne ispunjava međunarodne propise o sprečavanju pranja novca, posle stavljanja na „sivu“ FATF listu, Srbija je brže-bolje usvojila Zakon o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika preduzeća i organizacija. Zakonom je predviđeno da se u poseban registar, koji vodi Agencija za privredne registre, moraju upisati „stvarni vlasnici“ privrednih društava (sa izuzetkom javnih akcionarskih društava), ali i zadruga, predstavništava i ogranaka stranih privrednih društava, fondacija, zadužbina i ustanova.

Mada je jednostavno moglo da se predvidi da se ne mora podnositi posebna prijava ako su domaća fizička lica već upisana u registar privrednih društava kod APR ujedno i pravi (stvarni) vlasnici društava – kako bi se rasteretila i Agencija i privrednici, to nije urađeno. Tako je nametnuta obaveza podnošenja prijave za oko 150.000 različitih subjekata, iako za više od 100.000 društava sa ograničenom odgovornošću to predstavlja bespotrebno dupliranje već postojećih podataka.

Međutim, to i nije bio najveći problem. Mnogo neprijatnije bilo je iskustvo korisnika koji su bili prinuđeni da prvi put instaliraju aplikaciju Agencije NexU koja elektronski potpisuje prijavu „stvarnih vlasnika“ (do sada korisnici nisu morali da koriste tu aplikaciju kod predaje završnih računa, pošto su knjigovođe mogle da dostave link, bez primene te aplikacije).

Napravljena je svojevrsna šuma uputstava kako se upisuju stvarni vlasnici.  APR je postavio „Korisničko uputstvo za upotrebu aplikacija za evidentiranje stvarnih vlasnika“, na 39 strana, zatim „Tehničko uputstvo – potpisivanje dokumenata i zahteva kvalifikovanim elektronskim sertifikatom …“ na 25 strana, kao i „Vodič za evidentiranje stvarnih vlasnika …“ na osam strana. 

Čovek bi pomislio da se u tim uputstvima nalazi sve što je potrebno. I zaista, relativno jednostavno (i bez potrebe za proučavanjem tih tekstova) ide unošenje podataka o „stvarnim vlasnicima“ u aplikaciju. Problemi nastaju u trenutku kada treba elektronski potpisati unete podatke, odnosno, kod aktiviranja već pomenute NexU aplikacije. Tada dolazi do „mirovanja ekrana“, odnosno, potpisivanje se ne može okončati. Uvidom u pomenuta uputstva, korisnik ne može naći rešenje problema.

Naravno, rešenje postoji, i nalazi se u posebnom uputstvu, koje se može naći samo na strani gde se nudi elektronski potpis (a ne na veb-strani registra gde se nalaze uputstva!) i ono se zove „Tehničko uputstvo – potpisivanje dokumenata kvalifikovanim elektronskim sertifikatom“ (na 32 strane). Iako sam naziv dokumenta neodoljivo podseća na prethodno navedeno uputstvo koje je napisano na 25 strana – to nije isti tekst! Tek se u njemu, skriven na 16. strani nalazi „lek“ – odnosno, podešavanje internet pretraživača koje treba uraditi kako bi se aplikacija koristila (pri tome nije jasno navedeno da je to neophodan preduslov da bi aplikacija radila). Tako se i pisac ovog teksta koji je više nego prosečno informatički pismen, zabavljao više od pola sata dok nije shvatio u čemu je stvar. 

Stoga nije ni čudo da je, prema podacima APR, od 150.000 obveznika, 145.000 pristupilo Centralnoj evidenciji, ali da je samo 116.000 njih postupak završilo! Ceo ovaj cirkus inače se mogao izbeći da je sistem bio blagovremeno dat na testiranje kod trećih lica i da je napravljeno jedno, ali konzistentno uputstvo (bilo je dovoljno navesti na prvoj strani uputstva šta treba da se podesi u pretraživaču).

Ako je digitalizacija poslovanja i e-uprava jedan od ciljeva Vlade Srbije i posebno premijerke Ane Brnabić, moramo primetiti da je ovakav postupak dvostruko kontraproduktivan. Prvo, jer se domaći privatni vlasnici maltretiraju da unose već registrovane podatke, a drugo, jer se neodgovarajućim korisničkim uputstvima ogroman broj vlasnika dovodi do izbezumljenja „nemogućom tehnologijom“.