Ako ćemo u Evropu, moramo brže

Dva nedavna događaja su me podstakla da pišem o ovoj temi. Prvo, iz Evropske unije se pominje 2025. godina kao moguća godina pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Drugo, na nedavnom sastanku Nacionalnog konventa za Evropsku uniju ministar finansija je sumirao rezultate za 2017. i nagovestio kurs ekonomske politike za 2018. godinu.

Vest da je Komisija EU prihvatila 2025. godinu kao godinu ulaska Srbije (i Crne Gore) prvo je protumačena kao cilj, a potom je razvodnjena u nagoveštaj. Može tog datuma, ali ne mora. Može i pre i posle!? Dosadašnje iskustvo Evropske unije u prijemu novih zemalja zaista potvrđuje da je sve moguće. U velikoj grupi istočnoevropskih zemalja koje su primljene 2004. godine desilo se i jedno i drugo. Prvobitno u tom grupi nije bila Slovačka, jer se režim premijera Mečjara „nije žurio u Evropu“. Onda je došlo do smene vlasti, slovački automobil reformi je ubacio u šestu brzinu i oni su ušli 2004. godine. S druge strane, Bugarska i Rumunija koje su bile na originalnom spisku, zbog sporosti reformi nisu ušle te godine nego tri godine kasnije, i to više zbog geopolitičkih razloga nego zbog kvaliteta obavljenih reformi.

Šta to znači za Srbiju? Da je, ipak, najbolje nastaviti sprovođenje neophodnih reformi i povećati nadzor nad kvalitetom onog što se reformiše. Najbolji način za ulazak u Evropsku uniju je da se ubrza „ulazak“ Evropske unije, njenih zakona i pravila ponašanja u Srbiju i to na način koji neće zahtevati naknadne dorade. U ovom trenutku, prioritet su poglavlja 23 (pravosuđe i osnovna prava) i 24 (pravda, sloboda i bezbednost). I sedamnaest godina nakon 5. oktobra pomaci u ove dve oblasti su vrlo skromni i ne zadovoljavaju kriterijume Evropske unije i, što je još važnije, potrebe građana Srbije. Zašto kod nas prosečan proces traje više od sedam godina, u većini zemalja EU je ispod tri, a u Velikoj Britaniji čak i ispod dve godine? Zašto kod nas ima toliko puno procesa koji su obustavljeni zbog zastarevanja? Ponavljam, glavni dobitnik u ovim reformama nije EU, nego građani Srbije. A slično je u mnogim drugim oblastima.

Imati 2025. godinu kao orijentir nije loše, ali bi bilo loše kad bi se sa naše strane protumačilo da ima još mnogo vremena i da se može usporiti tempo reformi.

Drugi pomenuti prioritet je vezan za razvoj, konkretnije za stopu razvoja. Ministar finansija je, sumirajući rezultate za prošlu godinu, ocenio da je ekonomska politika, a pre svega fiskalna konsolidacija, pomogla da se „izađe iz rupe“. To ne sporim. Pitao sam ministra: pošto smo izašli iz rupe, šta nam je sad cilj – Kosmaj ili Kopaonik? Dakle, niska ili visoka stopa rasta društvenog proizvoda. Odgovor je bio, otprilike, nije važno da li je Kopaonik ili Kosmaj, važno je da se penjemo. Slažem se da je važno da se penjemo, ali je u našem slučaju jednako važna brzina penjanja. Zato smatram da je drugi prioritet u ovoj godini povećati tu brzinu penjanja. Nije svejedno za građane da li rastemo po stopi od 2, 2,5, ili 3 posto, s jedne strane, ili rastemo po stopi od 5 posto i više.

Da li mi to možemo? U principu da. Ako mogu brojne druge zemlje, uključujući i našeg strateškog partnera – Kinu, možemo i mi. Ključ je naravno u investicijama, odnosno u učešću investicija u društvenom proizvodu.

Eksperti se slažu da bi taj udeo morao da poraste sa oko 18% prošle godine na oko 25% ove i sledećih godina. Pri tome bi još bolje bilo kad bi to bile domaće investicije, a naročito one koje pomažu nova mala preduzeća. Krenulo se u tom pravcu, ali bi brzina promena mogla i morala biti znatno veća.