Argentinski preokret

Nikada, na bilo kojim predsedničkim izborima bilo gde, nije pobedio radikalniji kandidat od novog predsednika Argentine. Javier Milei je radikalni liberal i čak više od toga – on je, prema sopstvenim rečima, anarho-kapitalista.

Prema anarho-kapitalistima, sve što država radi, privatni sektor može da radi bolje. Policija može biti privatna, mogu i sudovi, škole i bolnice se već podrazumevaju. Takve su ideje razrađene u knjigama, možda su moguće, ali ne znamo za sigurno jer nikada nisu isprobane. A nisu isprobane, prema anarho-kapitalistima, jer je javno mnjenje zarobljeno u uverenju da im prosperitet donose političari, a ne privatni sektor. Zato glasaju za političare koji vrte jedne te iste ideje, a čim se neko malo osmeli i predloži da država, evo, privatizuje čak i potpuno komercijalne sektore kao što su avio-prevoz ili telekomunikacije, proglase ga stranim plaćenikom.

Niko nije bio dublje u vrtlogu pogrešnih ekonomskih ideja od Argentine. Argentina se do 1940-ih godina ubrajala među najbogatije zemlje na svetu. Onda je, počev od vladavine pukovnika Perona, ova tada prosperitetna zemlja skrenula ulevo i nikada se od toga nije oporavila.

Zaglavila je u spirali loših ideja, gde se za svaki problem rešenje tražilo u državi: da država nešto zabrani, da nešto drugo podstakne, da kupi, da uloži, da nacionalizuje, da uhapsi. To bi onda pogoršalo stvari, za šta bi bio okrivljen „kapitalizam“, ponekad i „neoliberalizam“, pa bi se rešenje tražilo u još više države, koja bi onda opet uprskala. I tako u krug.

Sa malim pauzama, argentinski glasači su redovno na vlast dovodili tu istu populističku levicu. Kada bi konzervatini lideri i došli na vlast, sistem bi ih uzeo pod svoje i nisu se ponašali bitno drugačije.

Zato je Argentina udžbenički primer protraćenog potencijala. Simon Kuznets, 20-vekovni teoretičar ekonomskog razvoja u vreme kada je Japan bio svetsko privredno čudo, to je složio ovako: „Postoji četiri vrste zemalja: 1) razvijene zemlje; 2) zemlje u razvoju; 3) Japan; 4) Argentina.“

Pošto ne može da prestane da troši, argentinska država redovno bankrotira – u proseku svakih desetak godina. Centralna banka Argentine vodi politike koje podsećaju na politike Narodne banke Jugoslavije s kraja 1980-ih i početka 1990-ih. Inflacija je 140%, a ako pokušate da proverite koji je kurs pezosa nećete se snaći jer ima višestrukih kurseva: jedan je zvanični, drugi je crni, treći samo za izvoznike, četvrti za turiste i tako dalje. I valute su nekoliko puta u potpunosti menjane. Kada se stara upropasti inflacijom, uvede se nova.

To je kontekst u kakvom su sada Argentinci izabrali Mileia. Zemlje retko prave radikalne zaokrete. Mnogo se češće dešava da slabo uče i da u nedogled glasaju na isti način. Međutim, u Argentini je sada nešto puklo i glasači su napravili zaokret kakav u politici, rekao bih, nikad nije viđen.

Milei neće moći da sprovede svoj anarho-kapitalizam, niti je to bilo u njegovoj kampanji. Ali on jeste pobedio na radikalno tržišnoj platformi.

Pre svega, želi da ukini Centralnu banku Argentine. To je centralna banka koja je promenila nekoliko valuta, ali svaku iznova štampala bez mere dok je ne upropasti. Kao nekada Kuznets, Milei je u kampanji objasnio da se centralne banke sveta dele na četiri vrste: 1) loše centralne banke, kao što je Fed; 2) veoma loše centralne banke, kao razne južnoameričke; 3) katastrofalne centralne banke; 4) Centralna banka Argentine.

Umesto bilo koje verzije pezosa, koristiće se valuta koji privreda i građani spontano prihvataju – a u Argentini je to američki dolar.

U ostatku Mileieve platforme su privatizacija svih javnih preduzeća, deregulacija, ukidanje subvencija, ukidanje carina i kontrole cena. Državnu potrošnju on hoće da smanji za trećinu i ne planira da državu uopšte zadužuje (odnosno, kako to države zovu, da „uspešno emituje obveznice“.)

Od 25 ministarstava koje Argentina trenutno ima, Milei hoće da ukine celih 17. U školstvu planira privatizaciju kroz program podele vaučera koje će đaci koristiti za uplatu školarine privatnim školama. Argentinski glasači – protivno svojoj praksi u poslednjih 70 godina – sada su sa ubedljivih 56% glasali za sve ovo.

To je platforma, ali se ni stare državne strukture neće lako dati. Mileia će sačekati političko saplitanje na svakom koraku. I na čisto ideološkom planu, već sada vidimo ogromni medijski otpor na međunarodnom nivou.

Jer šta ako Argentina pokaže da države ne moraju stvarno da imaju sva ta ministarstva?