Bakica iz prevoza
Mesto ovog malog događaja je gradić Dižon u Francuskoj: momak u tramvaju ustaje da ustupi mesto starijoj gospođi, a ona mu se zahvaljuje – nije potrebno, ostao joj je još minut vožnje, tako da mora da siđe na sledećoj stanici. I tamo, slično kao što je uveo beogradski Bus plus, plaćena karta važi sat vremena. Gospođa je gledala na sat, utvrdila da ima još minut na raspolaganju i ne pada joj na pamet ni da dovrši započetu vožnju, već silazi da kupi drugu kartu. A kontrolora uopšte nema.
To je izazvalo nemalo čuđenje prisutne grupice saputnika iz Srbije. Ovde se raspravljalo da li uopšte treba da se plati karta ili ne treba, sa obrazloženjem – ako je ova firma bila „lopovska“ tokom prethodne vlasti, kako je na sva usta tvrdila sadašnja, uz obećanje da će kao takva biti eliminisana, kako je odjednom postala poštena, pa sad ta ista karta treba da se plaća.
Šta nam ovo govori? Kako to da u Francuskoj, ili bilo kojoj uređenoj zemlji u kojoj se, sama nam reč kaže, zna red, građani sami imaju svest da kad se voze to treba i da plate, kad se leče i to treba da plate, kad školuju decu tek to treba da plate (što bolja škola, to skuplje, pa ambiciozni roditelji od rođenja deteta počinju da štede za školovanje) a mi mislimo da sve to treba da bude besplatno, iako znamo da nije i ne može da bude?
Nije defekt u građanima i njihovom nedostatku svesti, lošim radnim navikama i ostalim kritikama iz repertoara grdnji koje trpimo od razočaranog premijera sa njegovih besomučnih pres-konferencija. Problem je u nedostatku sistema. Ljudi se uvek ravnaju prema onome ko uspostavlja pravila. Ako se na vrhu piramide uspostavi čvrst sistem sa pravilima koja svi bez izuzetka poštuju i sa sankcijama (takođe bez izuzetka) za one koji ih krše, to se jasno vidi i onda svi građani počinju da ih poštuju prvo iz straha od kazne, a onda to preraste u građansku obavezu.
Ako, pak, građani svakog dana gledaju, slušaju i čitaju da izvesni Đuka ulazi merdevinama u Lutriju Srbije sa besprizornim „objašnjenjem“ kako je pošao da kreči i to baš posle afere sa sumnjivim izvlačenjem kuglica za koje se, eto, posle ispostavilo da uopšte nije sumnjivo, ako je jedan isti Bus plus prvo bio lopovski dok ga „mi“ nismo preuzeli a onda je pošten, ako inspektori jure uboge starice oko pijace jer su iznele da prodaju tri veze nekog sasušenog cveća, a povlašćeni duguju desetine i čak stotine miliona evra poreza čak i bez opomene i da ne nabrajamo unedogled, onda se na velika vrata i sa samog vrha proklamuje da pravila nema, pa svako u tom opštem metežu pokušava da se „snađe“. Svako prema mogućnostima. Neko sebi namesti posao bez tendera, neko izigra javnu nabavku, neko ne plati porez, neko „kreči“ upadajući noću kroz prozor, neko kupuje lažnu diplomu sa kojom se posle zaposli kao da je prava, a neko se švercuje u autobusu.
Osim toga, ako se sa vrha vlasti uspostavlja sistem odsustva odgovornosti za javno izgovorene reči i ako se činjenice, da tako kažemo, vrlo kreativno tumače, uz taktiku neprekidne medijske presije i bombardovanja novim i novim obećanjima tako da ni ona od juče više niko ne može da zapamti, onda se briše granica između istine i neistine. To sa jedne strane stvara dodatnu opštu nesigurnost, a sa druge i same građane amnestira od moralne odgovornosti za sopstvene reči i postupke. Nabrajanje svih datih obećanja o stranim investicijama, objavljivanju ugovora, ekonomskim uspesima, povećanju prethodno smanjenih plata i penzija, borbi protiv kriminala, grandioznom projektu Beograda na vodi, ne bi imalo kraja. Ovo poslednje, na primer, svelo se do sada na 22.000 evra ulaganja arapskog partnera, koliko verovatno košta ručak za njegovu višečlanu porodicu.
Zato neće da čudi ako se jednog dana desi da građanin koji bude uhvaćen i legitimisan u prevozu bez karte, hladno ustvrdi kako to nije on i kako se uopšte ne vozi bez karte. Jer kad uspostavite takav „sistem“ da u stvari nema sistema, onda tome nema kraja.
Preuzimanje delova teksta je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na novaekonomija.rs