Balkansko čudo

Srbija će postati balkansko čudo – obećao nam je Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade Srbije, najavljujući izgradnju fabrike čipova u koju će da uloži kompanija „Mubadala“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Ako se ostvare svi planovi sa Emiraćanima, kaže, Srbija će rešiti mnoge muke. A potom je, valjda istog dana, ipak bio realniji – niko nas, kaže, ne može spasti, ni Nemačka, ni Rusija, ni Amerika, ni šeici, niti bilo ko drugi, ako mi ne počnemo sebe da spasavamo. Što znači, da radimo mnogo više.

Iz ove dve izjave nekako izgleda kao da se u Vučiću bore dva Vučića – prvi koji se trudi da narodu ponudi nešto lepo i bombastično, što želi da čuje, i drugi koji mu ipak saopštava ono što mora da čuje. A to je da čarobnog štapića ni čarobnih investitora sa milionima i avionima nema, ako ne počnemo najzad da radimo, umesto da samo sedimo i čekamo čudo. Pa onda opet proklizava u populizam – najavljuje da će nam Arapi dati super povoljan višegodišnji kredit, što jeste odlično, ali fali pripadajući deo informacije, šta će da traže zauzvrat.
Ljudima, dakle, stalno treba ponavljati ono što najmanje vole da čuju, a to nije lako – da moramo najzad prestati da kukamo i početi da radimo. Koliko god mi o sebi voleli da mislimo kao o velikim radnicima, to nije tačno. Čuveni, a otrcani, mit da su naši ljudi među najboljim radnicima kad odu u inostranstvo, sve i da je tačan, a za to nemamo neke pouzdane dokaze, samo ide u prilog činjenici da ovde, kod kuće, ne radimo dovoljno. Odnosno, kad nas sistem (u ovom slučaju zapadni) natera da radimo, kad uvidimo da nemamo kud, mi onda i radimo. U suprotnom – tražimo državnu službu. 
Tako sad u javnom sektoru, ukupno, radi blizu 100.000 ljudi više nego u privatnom i to je po svemu, godinama unazad, privilegovana klasa u Srbiji. Oni ne brinu ni da li će da izgube posao, preti im se s vremena na vreme, ali se prašina brzo slegne i nastavi se zapošljavanje, ni da li će da im kasni plata (bez obzira na manjak u budžetu stiže na vreme) ni da li tu platu uopšte treba da zarade, pa se u pojedinim javnim službama čovek suoči sa nepojamnom arogancijom i neradom.
Šta je rezultat ovakvog zalaganja? Da bi se manjak u budžetu donekle popunio za oko 800 miliona evra, najavljuje se „solidarni porez“ na plate u javnom sektoru i penzije veće od 50.000 dinara. To znači da smo došli dotle da su „imućniji“ oni koji imaju primanja viša od 400 evra mesečno. A šta ljudi navikli na privilegije mrze još više od pokušaja da ih neko potera da rade i da opravdaju svoja radna mesta? Pa upravo to – da im otkine deo privilegije, a solidna i redovna plata, nezavisna od rezultata rada, trenutno je u Srbiji najveća moguća privilegija.
Zato ovoj Vladi, šta god ko o njoj mislio, u jednoj stvari treba pružiti podršku i navijati da uspe. A to je pokušaj da uspostavi koliku- toliku pravdu. Druga važna stvar je motivisati ljude da promene stav. Čini se da je tu ključ cele naše priče. U stavu. Dokle god vlada ova, bože me prosti, „zagrobna“ atmosfera i nekakva kolektivna psihoza u kojoj ne znamo da l’ će biti izbora, da l’će biti bankrota, da l’ćemo nekako da se spasemo il’ ćemo da propadnemo, dok je pola novina pretvoreno u crne hronike, dok se naširoko raspreda ko će da bude uhapšen, a ko (samo) javno iskompromitovan, nema šanse da se trgnemo.
Zato, treba prvo da promenimo atmosferu – da težak rad shvatimo kao šansu, a ne kao kaznu. Da počnemo da mislimo kako da uspemo, a ne kako da propadnemo. Da mediji (ako je ikako moguće) krenu da nas bombarduju malo i dobrim vestima. Da potpredsednik Vlade više ne ponavlja kako je on pesimista, koji ljudima pokušava da ulije optimizam. A optimizam i rad su osnovni sastojci svakog uspeha. Možda slučajno postoji neko ko je uspeo i bez toga, ali on je izuzetak.