Bogata deca Balkana

Da li ste znali da postoji grupa na mrežama, koja može lako da preraste i u pokret, pod nazivom „Bogata deca Balkana“ (Rich Kids of Balkans)?
To su mladi ljudi čiji su se roditelji abnormalno obogatili različitim poslovima ili, da kažemo, operacijama i kombinacijama u proteklih par decenija koje je obeležila prvobitna akumulacija kapitala, baš nekako u isto vreme dok se u regionu uglavnom ratovalo, ili bar borilo za opstanak.
Sada su u tom novouspostavljenom najvišem staležu stasali potomci, po kulturnom obrascu koji kaže – šta će ti pare ako nećeš da se razbacuješ, bahatiš i mašeš ispred nosa sirotinji. Vaspitavani su tako da njima to pripada, nemaju naravno nikakav problem ni sa načinima sticanja bogatstva, naprotiv, a nisu opterećeni ni dobrim ukusom koji dosta ume da ograničava čoveka, sasvim bespotrebno.
Zato su društvene mreže, u čemu ubedljivo prednjači Instagram, preplavljene bahaćenjem prebogatih omladinaca, tatinih i maminih sinova i ćerki, pripadnika nove balkanske elite. Ne bi to nama bilo mnogo zanimljivo da se u akciji ne ističe srpska omladina koja, kao znak raspoznavanja, na primer, preko hauba svojih autića vrednih po par stotina hiljada evrića, voli da razapinje zastave Srbije.
To je sigurno u znak zahvalnosti, što je lep gest – da im nije bilo majke Srbije i njene nepojamne velikodušnosti, ne bi bilo ni ovolikog bogatstva. Ah, da, ima tu i skupocenih satova nanizanih oko volana superluksuznih automobila. Potoci šampanjca i druga sitna životna zadovoljstva se podrazumevaju. Čisto da se vidi šta možemo i koliko smo teški.
Da li uopšte treba govoriti, a verujemo da ne treba, da bogati ljudi u civilizovanom svetu ovako svoju decu ne vaspitavaju. Tamo iskoči neki izuzetak, koji vrlo brzo dobije status crne ovce ili bar egzotičnog egzemplara. Ostali se trude da upadnu na neke Kembridže, Oksforde, Harvarde, da se tamo osposobe, pa da nastave poslove svojih roditelja. A i društvo tako reprodukuje svoju elitu. U to su društvo dobrodošla i deca siromašnijih roditelja, ako su dovoljno pametna i vredna da sebe ubace u buduću elitu, koja će da vodi i zemlju i poslove.
A evo kod nas, vlasnica jedne škole stranih jezika svedoči da sve više dece prosto odbija zahteve svojih roditelja iz ostataka srednje klase da idu na letnje kampove jezika u taj isti Kembridž ili Oksford. Roditelji ulažu krajnji napor da ih usmere na put znanja i obrazovanja i da prikupe nekoliko hiljada evra i pošalju svoju decu, bar na dve-tri nedelje, među svet koji ceni obrazovanje. Ali deca neće da idu. Ni da čuju. Hoće u Budvu, jer će tamo „svi“ da budu. Kakve škole jezika, kakvo letnje učenje.
Nije deci ni zameriti. Ona vise na društvenim mrežama više od odraslih, gledaju oko sebe i vide kako se ovde prosperira i koje su vrednosti na ceni. Oni koji su celog života nešto pošteno radili, plaćali poreze i doprinose državi, izučili škole, napravili karijere, sad su doživeli da predsednik države, kršeći i Ustav i zakone, određuje koliku će penziju ko da prima. Pa moraju ili to da trpe, ili da se sa sopstvenom državom sude pod stare dane.
Ovi drugi, koji se na zakone uglavnom uopšte nisu ni obazirali, jer da jesu ne bi olako stekli ogromna bogatstva, imaju toliko da mogu i da rasipaju, bez ikakvog straha od sankcija. I onda deca, pritisnuta realnošću i potpunim poremećajem sistema vrednosti, zaključe da je bolje da roditelji skupe novac za Budvu, nego za Kembridž, pošto su im veće šanse da svoje buduće poslodavce sretnu u nekom separeu u diskoteci na plaži, nego u drvenoj školskoj klupi. E zato je svako baš tamo gde treba da bude. I ova naša Srbija, i ona surova Evropa kojoj, kao, težimo.