Buđenje iz anestezije

Vanredno stanje uvedeno zbog virusa korona „uspavalo“ je i stanovništvo i privredu Srbije. Na samom početku krize svi bankarski krediti su automatski reprogramirani za tri meseca (osim ako korisnik nije insistirao da ih i dalje vraća). Posle malo otezanja, država je početkom aprila odobrila pomoć za skoro 1,1 milion preduzetnika i zaposlenih u privatnom sektoru, u visini tromesečnog minimalca od 30.000 dinara po zaposlenom; plaćanje poreza i doprinosa na zarade za tri proletnja meseca odloženo je do januara sledeće godine, uz reprogram koji se plaća u 24 mesečne rate bez kamate. 

Građanima je omogućeno da do kraja juna ne plaćaju račune za struju i komunalne usluge u Beogradu. Plus, kako se ministar finansija potrudio da saopšti, lično predsednik Vučić je odlučio da „časti“ sve punoletne građane (njih 6,2 miliona) sa po 100 evra koji su krajem maja i početkom juna isplaćeni na tekuće račune stanovništva. 

Nije teško zaključiti da je upravo mera podele 100 evra „podstrek“ stanovništvu da izađe na izbore u atmosferi opšte apatije i potpunog odsustva političke utakmice, gde se unapred zna apsolutni pobednik, a jedino je zanimljivo pitanje (osim žestoke utakmice muslimanskih stranaka) koja će od lista sklepanih na brzinu preći sniženi cenzus od 3%.

Izbori su u trenutku objavljivanja ovog teksta već prošlost; isplatom trećeg minimalca 7. jula prestaje i poslednja mera „anestezije“. Privredi i stanovništvu već u julu stižu za plaćanje rate kredita (koje će biti uvećane za kamatu za vreme reprograma), a računi za komunalije moraće da se plaćaju na vreme. Privatna privreda će morati da plaća sve poreze i doprinose, kao i da isplaćuje punu zaradu bez minimalca iz državne pomoći, a 100 evra „bačenih iz helikoptera“ biće odavno potrošeno.

Plašimo se da buđenje društva iz anestezije neće proći lako. Posle letnjeg mamurluka uz vrućine, odmore i jeftinu letnju pijacu, sačekaće nas sumorna jesen. Građani će morati da se suoče sa činjenicom da smanjivanje potrošnje i standarda neće biti samo privremeno. Obogaljenu privredu čeka krajnje neizvesna situacija; procenjuje se da će se pravi udar krize preliti u Srbiju tek posle nekoliko meseci (kao i 2008. godine) kada će krenuti masovna otpuštanja radnika i zatvaranja firmi. Da stvari budu gore, epidemija nije suzbijena, i lako nas može zadesiti novi talas, koji je već krenuo u najbližem okruženju (Bugarska, Makedonija, BiH).

Tada će se videti koliko je (ne)realna euforija koju je iskazivao u kampanji predsednik Vučić u svakodnevnim nastupima na nacionalnim televizijama  prilikom gostovanja, kao i u direktnim prenosima otvaranja raznih pogona ili obilazaka gradilišta. Građani su stalno bombardovani tvrdnjama o napretku u svim oblastima i prognozama da će Srbija imati fantastičan rast privrede od čak 9% sledeće godine i prosečne plate od 900 evra 2025. godine. 

Iako, po predsedniku Srbiji, nikada nije bilo bolje, njegov fizički izgled ukazuje da je iscrpljen i bezvoljan; nastupa bez žara, verovatno i sâm sumnjajući u realnost tih obećanja, očigledno istrošen osmogodišnjom vlašću u kojoj sve odluke donosi samo on. 

Nije jasno zašto su  Vučiću te priče o „zemaljskom raju“ uopšte bile potrebne u situaciji kada je praktično potpuno eliminisao opoziciju kao stvarnu pretnju režimu. Zato će, kada prođu efekti „anestezije“ i narod shvati u kakvoj se situaciji nalazi, sva odgovornost za (ne)uspehe i neostvarena obećanja biti samo njegova.