Camera obscura

Značenje pojma pismenosti ne bi trebalo da bude sporno, jer je pismenost manje više precizna karakteristika. Ili znaš da čitaš i pišeš ili ne.

Međutim, kako je vremenom opismenjavanje postalo uobičajena, normalna stvar, a pohađanje škole zakonska obaveza, taj termin je “evoluirao” i kasnije dobio i svoj prvi prefiks “funkcionalna”. A funkcionalno pismena osoba naravno ume da čita i piše, ali je i sposobna da razume šta je pročitala, da na primer protumači uputstvo, popuni formular i koristi te informacije u cilju donošenja odluka.

Kako je i ovaj stadijum opismenjavanja vremenom postao podrazumevan i neophodan, lestvica se podizala još više, pa je među javno mnjenje dospela fraza “informatička pismenost”. I tako smo se hteli ne hteli, osposobili za računare, pretraživače, elektronsku poštu, aplikacije, portale, šifre, logovanja, ažuriranja operativnih sistema i sve ono što bi za generaciju rođenu u prvoj polovini prošlog veka, predstavljalo nerešivu enigmu.

Međutim, paralelno sa funkcionalnom i informatičkom, razvijala se potreba za definisanjem i unapređenjem još jednog važnog oblika pismenosti, medijskom.

Nedelja koja počinje 20. aprila posvećena je upravo medijskoj pismenosti i dobar je povod da se ova tema iznova otvori. U tom kontekstu, na samom početku valja priznati prilično neprijatnu činjenicu, da problem ne leži u tome što ljudi ne umeju da čitaju, već u tome što sve teže uspevaju da razluče šta zapravo čitaju, ko im taj sadržaj servira, zašto im se baš on nudi i kojim interesom je vođen onaj ko ga je proizveo, upakovao i pustio u etar. UNESCO je medijsku pismenost definisao kao skup znanja i veština neophodnih da se sadržaji pronađu, razumeju, procene i koriste odgovorno, što samo potvrđuje da ne govorimo o nekoj sporednoj ili uzgrednoj sposobnosti, već o bitnom instrumentu za navigaciju kroz savremeno društvo. Ali u pogledu te veštine, kaskaju i mnogi koji su funkcionalno i informatički već opismenjeni.

Naime, dok je nekada najveći problem bio kako doći do informacija, danas je problem kako se odbraniti od njih, od poplave tuđih mišljenja, poluinformacija, propagandnih konstrukcija, lažnih vesti, kvazianaliza i naslovne halabuke koja ne nudi informacije, nego vabi impulsivnu reakciju konzumenta. I sve to kroz često potpuno obrnutu projekciju, gde su zamenjene leva i desna strana, poput “camere obscure” iz naslova teksta.

Čitanje dakle nije nikakva garancija razumevanja, baš kao što ni ogromna količina dostupnog sadržaja ne znači da živimo u vremenu veće obaveštenosti. Naprotiv i apsurdno, osnovna pismenost i dostupnost uređaja i medija, nas čini podložnijim uticaju poplave svakojakog sadržaja.

Sa eskalacijom ovih problema razvijala se i priča o medijskoj pismenosti, koja se kako smo već skrenuli pažnju, danas objašnjava uglavnom kao mogućnost da se medijski sadržaji pronađu, razumeju, kritički vrednuju i odgovorno koriste. Međutim, ta definicija, iako tačna, suviše je uredna da bi do kraja opisala suštinu problema. Jer ovde nije reč samo o tome da čovek ume da razlikuje činjenicu od mišljenja, a zatim tačnu od pogrešne činjenice ili reklamni tekst od kritike, već o jednoj mnogo složenijoj sposobnosti da se shvati kako proizvođači masovnog sadržaja funkcionišu. Po kojim pravilima selektuju stvarnost, zašto nam neke teme guraju pod nos, a druge sklanjaju iz vidokruga, zašto se isti događaj može predstaviti kao poraz ili pobeda, zavisno od percepcije i namere onoga ko o njemu govori i kome se obraća, ali i koju ulogu u svemu tome imaju algoritmi društvenih mreža.

Još u vreme dominacije televizije, medijska, sociološka i politička teorija upozoravale su da medijski sadržaj nije dovoljno učiniti dostupnim čoveku i pretpostaviti da će on sam, “golim okom” i zdravim razumom, uspeti da razdvoji činjenicu od konstrukcije. A ako je to važilo za vreme štampe, radija i televizije, gde je broj izvora bio nesagledivo ograničeniji, protok informacija sporiji, uređivačka odgovornost bar formalno vidljivija, a javni prostor mnogo manje haotičan, onda ta logika za današnje stanje stvari važi još i više. U današnjem postistinskom dobu, gde god da digneš kamen, možeš naći po neki medij, jer se u medije, što u formalnom što u neformalnom i širem smislu, ubrajaju razne platforme, portali, društvene mreže, kojekavi kreatori sadržaja, influenseri. Treba pomenuti i značajan uticaj anonimnih naloga, koji bez suštinske odgovornosti, aktivno učestvuju u kreiranju slike sveta u svesti konzumenata interneta.

Nikada nije bilo lakše nešto javno saopštiti, podeliti, komentarisati, montirati, upakovati i pustiti u opticaj, a nikada nije bilo teže proceniti šta od svega toga zaista vredi, šta je istinito, šta je tendenciozno, šta je prosto loše. Jer loš sadržaj nije samo onaj koji je faktički netačan. Loš je i onaj koji je površan, manipulativan, senzacionalistički, tendenciozno skrojen da zamuti granicu između bitnog i nebitnog, tačnog i približno tačnog, ozbiljnog i trivijalnog. U takvom ambijentu čovek može biti veoma obrazovan, načitan, uspešan u svom poslu, a da opet ostane potpuno nenaoružan pred vešto upakovanom dezinformacijom koja mu dolazi preko ekrana, često u ozbiljnoj produkciji, samouverenim tonom i senzacionalističkim naslovom.

Možda bi najlogičnije rešenje bilo da, zarad mentalne higijene, pojedinac svede prijem informacija na neophodan minimum, da se izmakne od žrvnja koji nekontrolisano vrte terabajti podataka, da ograniči prodor svega onoga što ga bespotrebno uznemirava, zamara i zatrpava, pa da tek iz tog suženog prostora pokuša da sačuva prisebnost i zdravorazumski odlučuje. Međutim, ni to nije ni jednostavno ni bez posledica. Jer bez informacija danas čovek vrlo lako postaje inferioran, i profesionalno, i društveno, i građanski. Uz to, uopšte nije lako ni prosejati informacije, proceniti šta je škart i odstraniti ga. I na kraju kako utvrditi da smo baš ono što je važno uspeli da zadržimo, a ne da smo iz nervoze i zasićenja odsekli i ono bez čega se ne može.

I taman kada smo počeli da shvatamo koliko zaostajemo sa medijskom pismenošću, već se naveliko priča o novom pojmu, o takozvanoj AI pismenosti, kao sposobnosti da razumemo kako sistemi veštačke inteligencije funkcionišu, na osnovu čega generišu sadržaj, gde greše, zašto haluciniraju, koliko su pouzdani, a koliko opasni, i na koje načine mogu da utiču na javnu sferu, obrazovanje, rad, pa i na naše elementarno poimanje istine. UNESCO je za naredne programe medijske i informacione pismenosti već vezao temu odnosa između tih pojmova i veštačke inteligencije, što ukazuje na važnost društvenog dijaloga na ovu temu.

Mi međutim kao društvo, nismo savladali ni prethodno gradivo. Još uvek kuburimo sa onim osnovnim veštinama, da razlikujemo vest od propagande, ozbiljan izvor od sumnjivog, činjenicu od spina, odgovorno uređivanje od borbe za klik. A već treba da pređemo na naredni nivo, gde nije dovoljno ni to da razumemo kako mediji rade, nego bi trebalo da razumemo i kako sadržaj koji nije direktna tvorevina duha autora proizvodi, uređuje, filtrira i multiplikuje generativna AI čije funkcionisanje nije sasvim transparentno.