Čemu su služili izbori

Sad je i Vučiću jasno da je bez razloga raspisivao izbore. Ovo mu nije trebalo. Očekivao je trijumf i urnisanje opozicije, što se nije desilo. Opšta ofanziva „iz svih oružja“, kojom je praktično bez prestanka SNS sa svojim liderom na čelu tukao biračko telo preko svih raspoloživih medija, uspela je ispod očekivanja. 

Ako dosadašnji, a verovatno i budući premijer iz ovoga izvuče neku lekciju, bar će to biti neka korist. I njemu i svima nama. Ako ne, nastaviće da ide starom, silaznom putanjom.

Šta bi, dakle, trebalo da nauči? Prvo da smanji medijsku presiju. Da se malo odmori od TV kamera, a mi svi od njega. To je zdravo, ali će ići jako teško.

Drugo, mora da uradi ono što je do sada izbegavao i odlagao. Železara je prodata Kinezima u poslednji čas i tu bedu smo (valjda) skinuli s vrata. Ugovor je pod pritiskom objavljen, za razliku od prethodnog upravljačkog sa Gudišem i Kamarašom. Aranžman je bio jedino mogući – Kinezima imovina, Srbiji dugovi. Važno pitanje – kako je doguralo do čak 500 miliona evra ukupnih dugova za protekle četiri godine, da li je moralo baš toliko i da li je tu bilo nekih neracionalnosti ili pak zloupotreba, verovatno će još da sačeka. Ali će jednom doći na dnevni red.

Ne možemo očekivati ni preispitivanje ostalih poslova koji su bili vrlo diskutabilni i izazivali polemike u javnosti. To se, pre svega, odnosi na čuveni Beograd na vodi, pa potom na višemilionske subvencije stranim investitorima, pa na ustupanje obradivog zemljišta i na još neke nedovoljno transparentne investicije. Ako nauči lekciju, stari/novi premijer će malo da prikoči sa ovakvim aranžmanima. Ako ne nauči, nastaviće da srlja.

E sad, kad Šešelj uđe u Skupštinu (naravno ako ne uđe i u Vladu) on će sigurno grmeti protiv svega onoga što mora da se uradi, pa će da pritiska sa jedne, u isto vreme kad i MMF, koji se sada vraća, pritisne sa druge strane. 

To se pre svega odnosi na otpuštanja u javnom sektoru. Do sada je ovaj posao na sve načine odlagan i odugovlačen dok nisu raspisani izbori. Sada nema razloga za dalje odlaganje, nova vlada dobija novi četvorogodišnji mandat, MMF će opet biti tu i ostaje joj da se pokloni i počne. A da li će taj posao da se sprovede nepristrasno i transparentno (čitati nestranački), da odu najlošiji a ostanu najbolji i najstručniji, isto je pitanje učenja lekcije.

Za reformu javnih preduzeća treba od tri do pet godina, izjavio je bivši ministar privrede, još pred kraj prošle godine. Zgodno da se taj posao, koji nije ni započet, odloži još koju godinicu. Zašto, sasvim je jasno – nijedna vlast, a ova pogotovo, nije pokazala sklonost da iseče baš onu granu na kojoj sedi. Ona koja zaseče u to (mahom trulo) tkivo i bez pardona ga očisti, sigurno će ući u istoriju srpske ekonomije, ali će vrlo verovatno izgubiti vlast. To, dakle, ne treba očekivati. Biće mnogo priče, puno obećanja, pretnji i planova, ali javna preduzeća će moći mirno da spavaju, do daljeg. Osim ako MMF-a baš ne pritisne.

Šta nam još ostaje? Preduzeća u takozvanom restrukturiranju, koja se „restrukturiraju“ evo već drugu deceniju. Za njih kupaca nema, osim možda neke sporadične kupovine „na komad“ ili „na kilo“. Da ih je bilo, već bi se javili. A da su sama mogla nešto da proizvedu i prodaju na tržištu, već bi to uradila. Ostaje dakle da budu ostavljena da tiho odumiru, ili da vrlo brzo budu zatvorena, što je i jeftinije i humanije. 

I na kraju, a moralo bi da bude na početku, ne samo ovog teksta nego svakog plana svake vlade – kako zaposliti ljude, kako zaustaviti pismenu omladinu da ne beži iz zemlje glavom bez obzira, kako njima pomoći da otvore neki svoj posao i da prežive dok ga ne razviju. Umesto da šakom i kapom delimo milione, desetine, stotine, stranim investitorima koji su ionako mnogo bogatiji od nas. Ali to je već neka sasvim druga priča, za koju još uvek nismo glasali.