Cinizam prema socijalnim slučajevima

U novembru 2014. godine Vlada Srbije usvojila je Uredbu o merama socijalne uključenosti korisnika novčane socijalne pomoći. Ova uredba predstavlja osnov nove socijalne politike po kojoj radno sposobni primaoci novčane socijalne pomoći tu pomoć mogu da dobiju ako prethodno prihvate da rade. 

Ovakva mera je moralno i ekonomski problematična. Prvo, ona ponižava primaoce socijalne pomoći, kršeći odredbe Ustava po kojima je zabranjeno ekonomsko iskorišćavanje lica koja se nalaze u nepovoljnom položaju (član 26). Drugo, ona unosi poremećaje na tržište rada.

Smisao socijalne pomoći je u sledećem: socijalna pomoć nije namenjena ljudima koji mogu da rade a ne žele, već ljudima koji žele da rade a ne mogu da nađu posao.

Uzroci nezaposlenosti mogu biti različiti. Možda su nezaposleni telesno ili mentalno ometeni. Možda nemaju neophodne talente i veštine koji se trenutno traže na tržištu. Možda im je firma prodata u privatizaciji. Možda su pobegli od nekog oružanog sukoba i ostavili za sobom kuću i posao. A možda jednostavno ne mogu da nađu posao, jer posla nema dovoljno.

Bez obzira na razlog, odgovorno društvo brine o takvim svojim članovima kroz socijalnu pomoć. Kada bi ti ljudi mogli da rade, odnosno kada bi imali posao, oni ne bi tražili socijalnu pomoć. 

Pretpostavka da najveći broj radno sposobnih ljudi želi da radi, ali ne može da nađe posao, ugrađena je i u sam Zakon o socijalnoj pomoći (donesen 2011. god). Svaki radno sposobni primalac socijalne pomoći može ostvariti socijalnu pomoć jedino ako prethodno „nije odbio ponuđeno zaposlenje, radno angažovanje na privremenim, povremenim ili sezonskim poslovima, stručno osposobljavanje, prekvalifikaciju, dokvalifikaciju ili osnovno obrazovanje” (član 83). Drugim rečima, ako posla ima, nema socijalne pomoći, već svaki tražilac mora dobiti priliku da radi, ali pod tržišnim uslovima. 

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“