Da li je Srbiji potrebno rudarstvo?

Ekološki protesti iz novembra 2021. godine bili su prva ozbiljnija pobeda građana nad Vučićevom autoritarnom vlasti, ali su indirektno proizveli i kolateralnu štetu u vidu nekontrolisanog zastrašivanja javnog mnjenja od rudarstva, pa čak i izvesne medijske delegitimizacije ove delatnosti u Srbiji.

Tako je pobuna protiv namere kompanije Rio Tinto da u zapadnoj Srbiji eksploatiše jadarit pokrenula narativ sladunjavog ekološkog populizma, narativ koji je ubrzo bio preuzet od strane svih kojima je palo na pamet da bi im to moglo koristiti – od nekih (para)političara, preko pojedinih umetnika i univerzitetskih profesora, sve do raznih aktivista civilnog društva.

Pitanje kako Srbija treba da raspolaže svojim rudnim blagom začas je postalo tema o kojoj je baš svako počeo da se izjašnjava u javnom prostoru, nezavisno od toga da li je bio pitan ili nije i da li išta zna o rudarstvu i ekonomskoj geologiji ili o tome nema pojma.

Ovim je pravi dijalog o mineralnim resursima ugušen i pre nego je počeo, a umesto njega je nastupila prepirka u kojoj ne možete ni elementarno braniti rudarstvo i geologiju, a da se ne suočite sa agresivnim ekološkim aktivistima među kojima ima i onih koji ne bi imali ništa protiv ako bi ove dve srodne struke bile i ukinute.

Oni su oko sebe izgradili sektaški oreol nepogrešivosti koji je zasnovan na prenošenju isključivo uznemirujućih informacija, zbog čega njihova argumentacija uopšte ne mora da bude tačna da bi bila učinkovita.

I budući da nemam više nameru da razgovaram u atmosferi bombardovanja blic pitanjima, poput: da li si za pejzaže Podrinja ili za saharski pesak, je l’ bi pre da jedeš litijum ili da piješ mleko, da li Srbiji više vredi stari i napušten rudnik nego nova dečija bolnica – da pomenem samo neke od klasičnih falš-alternativa iz iste kolekcije – odlučio sam da o tome kakva je sudbina rudarstva u Srbiji samo ponekad, ponegde i ponešto napišem.

U ovom tekstu želim da razmotrim pitanje jesu li Srbiji danas uopšte potrebni rudarstvo i geologija i to tako što ću problem narušavanja životne sredine ostaviti po strani.

Pre svega, umoran sam od rasprave sa samozvanim čuvarima hlorofila i verovatno je (raspravu) neću obnavljati makar dok mi neko od njih ne odgovori da li postoji nivo narušavanja životne sredine koji (mu/joj) je prihvatljiv.

Osim toga, ovde hoću da se osvrnem i na neke neekološke argumente koji se često koriste protiv rudarstva, među kojima ponekad ima ozbiljnih protivurečnosti, neretko i pravih gluposti.

Uzmimo, na primer, tezu kako su razvijene zemlje odustale od rudarstva i kako to isto treba da učini i Srbija, pa da se umesto vađenju ruda okrene poljoprivredi.

Ista misao u nešto slobodnijoj formi glasi: zapadnim zemljama jesu potrebne sirovine, ali one ne žele iskopavanja kod svoje kuće već bi da eksploatišu kod nas (i to za male pare od rudne rente) i ako Srbija na to pristane, biće ubrzo opustošena kao neke afričke kolonije.

Tvrdnja da razvijene zemlje gase svoje rudarske projekte nije tačna, u Evropi je trenutno aktivno nekoliko projekata i to samo na litijum.

Reći da bilo koja bogata zemlja ne želi da eksploatiše svoja rudna ležišta i da svesno ulazi u sirovinsku zavisnost, predstavlja izraz mašte jeftinih romanopisaca – pogledajte samo najnovija dokumenta Evropske Unije u vezi s kritičnim mineralnim sirovinama, pa ćete videti koliko ima istine u tome da Zapad odustaje od rudarstva.

Ovu netačnu premisu obično podupire i proizvoljan stav da Srbija može da se razvija od poljoprivrede, pa čak se čuje i tvrdnja da nam država može napredovati i bez razvijene industrije.

O ograničenom doprinosu poljoprivredne delatnosti na privredni rast već su govorili mnogi ekonomisti i ja ne čuh nikoga da pominje masovan povratak na selo, a kamoli da to predlaže.

Mislim, lepe su sve te priče o životu pored bistrih potoka, ali oni koji te bajke plasiraju, pritom ne napuštajući svoj lični komfor 21. veka, morali bi da vode računa da u njih (bajke) neko može stvarno i da poveruje. Odustajanje od ubrzanog privrednog razvoja za jednu državu danas bilo bi kao odluka o silasku sa brzog voza koji je u pokretu.

Drugi stav po kojem bi se od rudarenja stranci obogatili, a mi ostali sa bednom rudnom rentom, postao je opšte mesto antirudarskog narativa u Srbiji.

To je melodija iz istog registra kao i ona jadikovka o tome kako smo »postali zemlja jeftine radne snage«.

Obe ove perspektive zaslužuju samo jedan odgovor i to u vidu pitanja – a šta biste vi, molim vas?

Da nam stranci otkriju ležište, saznaju gde se ruda nalazi i koliko je ima, da nam poklone tehnologiju eksploatacije i prerade i da nas onda puste da je izvadimo i prodamo im je po super ceni?

Na istu žalopojku o tome kako stranci ovde grade fabrike samo za manuelne poslove možemo postaviti slično pitanje: A šta biste vi, da ovde kod nas razvijaju svoje programe za istraživanje svemira?

Imam ja dosta empatije prema ljudima koji danas u Srbiji rade u teškim uslovima, kao što bih iskreno voleo da nam mineralno blago ne odlazi samo za rudnu rentu, ali se uvek pitam imamo li alternative.

Najveće i tehnološki najsloženije projekte eksploatacije nismo i nećemo još dugo biti u stanju sami da sprovedemo, baš kao što nismo u stanju da proizvedemo BMW već samo drikere za sedišta – to je naša realnost, za nju nam stranci nisu krivi.

Vladica Cvetković, akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta