Da probamo ozbiljno

Nije baš neko vreme za šalu. Pa ćemo da probamo ovako.

Dakle, radi se, za početak, o raspadu Jugoslavije. On se nije završio ni posle 33 godine od formalnog početka, određenog optimistički gledano. Pesimisti bi mogli da dodaju još koju deceniju, a retki depresivci smatraju da je ovaj raspad započeo čim je osnovana Kraljevina SHS.

I raspad i tranzicija, koji su od poslednje decenije prošlog veka intenzivno delovali, imali su različite dimenzije: teritorijalnu, ideološku, ekonomsku… Teritorijalne granice iscrtale su EU i SAD, povremeno i uz pomoć sankcija i vojnih intervencija. Sa ideologijom jugoslovenskih mekih komunista obračunavale su se raznorodne, uglavnom nacionalne opcije u novonastalim zemljama. A prelazak državnog kapitala u privatne i inostrane ruke obavio je neophodni posao za potrebe ekonomske tranzicije. Nešto je kapitala, doduše, propalo zbog puke pljačke ili zuba vremena. I plus još malo nabujalog kriminala i korupcije. Dobro, malo više.

Tu je i pitanje interesa svetskih sila. Reč je o radnji sličnoj pobadanju zastavice u zemlju prilikom trke u osvajanju poseda na Divljem zapadu. Ova konkretna teritorija imala je tu nesreću da su u nju zastave zabole, svaka u svoje vreme i svaka svojom raspoloživom jačinom, sve četiri ovovekovne svetske sile. Ti su raznonarodni barjaci od strane domaćih lumena čak nesrećno prozvani i stubovima stabilnosti. Razapinjanje „konj’ma na repove“ imalo bi slične stubove ozdravljenja. Ne nužno i jače.

U okviru ove nepodnošljive lakoće stabilnosti, koja se nikad nije odnosila na stabilnu zemlju koliko na stabilnu vlast, svaki vlasnik stuba je dobio svoje parče nadoknade za svoj rad. Od ostvarenja sna da se milom i silom crtaju i brišu granice i upravlja teritorijama na daljinu, preko jeftine ili nedostajuće radne snage, nafte i rudnih bogatstava, pa do kulturnog uticaja. U zbir ide i uobičajeni obrt koji ostvaruju obaveštajne strukture. Da to geografija dozvoljava, glavni grad ove teritorije bio bi u Maroku. Kazablanka, gde započinju sva divna prijateljstva ove vrste.

Okruženje ovakvog tipa uzročilo je razvoj jednog fascinantno pohabanog državnog uređenja, ne tako nepoznatog i ostatku sveta. Muka sa ovom vrstom sistema je što nikako da se dođe do dogovora kako se on zove: hibridni režim, neliberalna demokratija, izborna autokratija, takmičarski autoritarizam… Mnogo je to lakše objasniti ako se navede da su se režimi ovakve vrste razvili, na primer, u Rusiji ili Turskoj, te da je to cveće na svoju teritoriju nakalemila i Evropska unija, eno ga niče u Budimpešti već poprilično dugo. Rasejana populizmom, ova boljka se odlikuje time da demokratiju (a time i opoziciju) shvata kao ukrasni protokol za produženje jednoumlja i jednovlašća. A svet kao mesto za svoje (ponovno) širenje.

Taj i takav sistem, sponzorisan od donosilaca „stabilnosti“ i pomagan od strane svojih sve mnogobrojnijih svetskih rođaka, mogao bi imati i svoje protivnike. Pod uslovom da oni uopšte postoje i da pritom znaju o čemu se tu radi. Te da, recimo, makar glasno pomisle da nije reč (samo) o vrhu vlasti, već o procesu koji traje nekoliko decenija i sistemu koji se (i uz njihovu pomoć) kroz čitav taj proces gradio. A koji je počivao, takođe recimo, na pretpostavci da se jednopartijska država može zameniti istom takvom organizacijom društva, koja samo reda radi ima višepartijske izbore, nema državno vlasništvo u privredi i nema marksizam kao obavezan predmet u školama i na fakultetima. Takvi protivnici ovakvog sistema, ideološki raznorodni i u zajedničkom pokušaju, možda i imaju šanse u traženju uslova za glasanje ili u učestvovanju na bilo kojim izborima ili u bojkotu istih. Drugačije – nemaju, te tako nema ni promene, a ni njene potrebe. Već se samo nastavlja dugogodišnja neslana šala koja je, upravo, ispričana ozbiljnim rečima.

Jer nije vreme za šalu, rekosmo.

*Napomena: Tekst je napisan i objavljen u junskom broju Nove ekonomije, dakle pre lokalnih izbora, održanih 2. juna u skoro 90 opština širom Srbije.