Dolaze turisti da gledaju čudo

Eto ga sad, studenti su krivi i zato što ni turisti navodno ne dolaze u Srbiju, pa smo sad i bez njihovog novca ostali. „Turizam nam je uništen. Ubiše nas. Desetine hiljada turista nisu došle zbog njihovog terora.“ Ovo je naravno nova izmišljotina predsednika države, koji se inače upadljivo uzdržava da nam objasni kakva nam je stvarno ekonomska situacija.

Da nije ovoliko ozbiljno stanje, na ivici pucanja, ova bi zemlja u finalu naprednjačke vlasti tačno ličila na neki uvrnuti cirkus uživo. Idealna da privuče turiste iz celog sveta, da bar odatle ostvarimo spoljnotrgovinski priliv. Ovo trenutno verovatno nigde, a u Evropi sigurno, ne postoji. Tako da je sazrela situacija za novu turističku ponudu – dođite, ljudi, da vidite čudo neviđeno, opšti haos usred evropske države. Raspad uživo.

Gde još sve ovo može da se vidi: predsednik države je zgradu Predsedništva opasao toi-toi klozetima; neki sumnjivi tipovi leže po šatorima ispred same Skupštine Srbije, nasred jedne od glavnih ulica glavnog grada zemlje; nekadašnji park sa cvećem i drvećem sasvim su uništili i razrovali; saobraćaj je blokiran više od mesec dana, niko živi ne zna zašto, pa se stvaraju neopisive gužve; fakulteti su blokirani; na svakom ćošku neko protestuje.

Da se snimao film, u bilo kojoj normalnoj zemlji, to bi moralo za dan da se završi i normalizuje život i saobraćaj. Da je pukla neka glavna kanalizaciona cev, i ona bi morala da se zakrpi za dan. Da je pala kiša, otišla bi u slivnike. Ali ne i kod nas. Ovde plivaju i ljudi i automobili, kao da je prošao neki cunami.

Kako to sve objasniti turistima? Morao bi vodič da im govori da ne snimamo film, da nemamo more pa dakle ni cunami, da ovde predsednik države odlučuje i koje će ulice da zatvori, pa i gde će ćaciji da spavaju. E tu sledi novi izazov – kako će vodič zbunjenim turistima da objasni ko su ćaciji i odakle dolaze, pa su sve ovo napravili. Ako turista pita, pa dobro, gde vam je država, šta siroti vodič da odgovori nego – pa oni su „država“. Kad ovako poređate, ne bi bilo čudno ni da su neke strane ekipe i došle da snime dokumentarce. Ovakva čudesa sigurno nigde neće naći.

Tako mi živimo, profesori i bez plata, pa je samo falila ova rečenica koju je potpisnici ovih redova izgovorio jedan krupni evropski biznismen sa nekim manjim poslom u Srbiji: „Ne znam da li su ljudi u Srbiji svesni da žive iznad mogućnosti, koliko god mislili da su im plate male i da žive loše.“ On smatra da je i ovaj standard koji imamo neodrživ i da će relativno skoro morati da se „usaglasi sa realnim mogućnostima“.

E sad, ako krenete da objašnjavate da su plate i dalje na dnu evropske lestvice, da uprkos njihovom rastu realna kupovna moć pada, o čemu govori i pad prometa robe na malo od početka godine, da je cena nekretnina počela da prestiže i one u zemljama Evropske unije i time se potpuno odlepila od kupovne moći – samo će da slegne ramenima. Tako je, kako je.

Strane investitore, naravno, uopšte ne zanima naša kupovna moć. Nije njihov problem što kod nas cene divljaju i što je sve skuplje nego u evropskim zemljama. Zanimaju ih plate koje više nisu toliko niske koliko su očekivali i kako im je obećavano kad su dolazili, pa im to povećava troškove poslovanja i smanjuje dobit. A zbog dobiti su i došli. Očekuju bar stagnaciju, ako ne i pad plata, jer su godinama veće od produktivnosti, a to nije ni logično, niti održivo.

Ne samo zbog toga, strane investicije su se prepolovile u odnosu na isti period prošle godine. Za to nije kriva samo ova vlast i opšti haos koji je u zemlji napravila, već i svetske okolnosti. Ovi su samo dodali. Ekonomije naših najvećih partnera (osim Kine) usporavaju, a nimalo ne pomaže ni činjenica da više nemamo ništa atraktivno da tim investitorima ponudimo. Ni one ranije izdašne (neki bi rekli nerazumne) subvencije, ni pravnu sigurnost, niti čisto poslovanje bez korupcije.

Predsednik države Srbije, koji naravno za to po Ustavu Srbije uopšte nije nadležan ali se ne osvrće, ide sasvim drugim putem, kao da se ništa ne događa. Pritisnut političkim problemima, odnosno panikom da održi vlast po svaku cenu, najavljuje novi rast plata. Odakle, to ne pominje. Prihodi budžeta porasli su simbolično u odnosu na isti period prošle godine, što znači da su zapravo ozbiljno podbacili.

Zahteve za raspisivanje izbora ignoriše zato što ni svojim oprobanim metodama više ne može da ih dobije. Platiće koliko treba, on sam najbolje zna koliko izbori koštaju, ali ni to više nije dovoljno. Najmanje su bitni legalni troškovi organizacije izbora. Glavni trošak je podmićivanje birača, a kako, videćemo kad izbora bude. Sasvim sigurno će obećavati i plaćati preko mogućnosti, na troškove se neće osvrtati, samo ako bude mogao da obezbedi novac. Sada igra na sve ili ništa. Trošak će plaćati građani Srbije, a koristi će imati vladajuća klika. Kao i do sada.

Problem je u tome što se ovaj „ekonomski model otimačine“, koji je naprednjačka klika usavršila, očigledno istrošio. Mora drugačije. Sasvim drugačije. A to drugačije sigurno neće raditi ćaciji, nego baš ovi studenti, budući zaposleni, koji naprednjacima, povrh svih zala, eto i turiste oteraše.