Domaće tapšemo po ramenu, stranima dajemo subvencije

Dvanaestu godinu zaredom ove godine biće proglašeni najomiljeniji brendovi potrošača u akciji „Najbolje iz Srbije“. Pokrovitelj i organizator akcije je Privredna komora Srbije, u saradnji sa Ministarstvom privrede. 

Mada je ranijih godina bila prilično staromodno dizajnirana, akcija je nesumnjivo dobra. Svaka zemlja koja drži do svoje privrede promoviše ono najbolje što ima da ponudi, pomaže i podstiče na sve načine, jer pre svega drži do svojih preduzeća.

Ova akcija nije bitna samo za velike odavno etablirane kompanije koje su se godinama unazad „pretplatile“ na nagrade i pravo da koriste brend „Najbolje iz Srbije“, već je još i važnija za mala preduzeća koja se tek probijaju na tržištu. Ove godine Privredna komora je u takmičenje uvrstila i start up preduzeća koja rade od 2014. godine i beleže tendenciju rasta. To je inače i kriterijum za sva ostala preduzeća koja treba da ponesu ovogodišnju titulu – „Najbolje iz Srbije”.

Osim ove reputacione nagrade, Privredna komora će, kako nam je rečeno, razmotriti i predlog da se bar dobitnicima iz kategorije start up kompanija dodele i neke novčane nagrade. Drugi predlog našeg časopisa, da se svi početnici u biznisu oslobode plaćanja poreza i doprinosa u prve dve godine poslovanja, dok ne stanu na noge, pa će posle da plaćaju, takođe je, kaže predsednik PKS Marko Čadež, već u fazi razmatranja. Jedini problem je pitanje koliki je to gubitak za budžet.

E upravo tu dolazimo do druge strane ove priče. Ili do suprotne politike unutar iste države. Toliko, da se čovek u najmanju ruku zbuni. Dok se domaća preduzeća podržavaju kroz ovu (hvale vrednu) akciju, koja se svodi na dodelu prava na brend „Najbolje iz Srbije“ i tapšanje po ramenu, dotle se stranim investitorima, koji su vrlo često konkurencija upravo ovim preduzećima „najboljim iz Srbije“ dodeljuju (više)milionske subvencije. Što je apsurdno, taj se novac daje upravo iz poreza koji su prethodno uplatila ova domaća preduzeća i koja time, što je vrhunac apsurda, možda finansiraju sopstvenu „smrt“.

Gde je tu logika? Ekonomska nije utvrđena, jer mi i nemamo podatke, niti smo ikada napravili presek koliko smo subvencija ulili u džepove stranih investitora, a koliko smo od njih zauzvrat dobili. Nismo napravili ni konačni opšti saldo da li nas je ova akcija dosad ostavila u plusu ili u minusu. A tek nismo napravili presek ni po pojedinačnim srećnim dobitnicima subvencija: koliko su novca kod nas dobili, koliko su ljudi zaposlili i koliko su ih platili, koliko su novih tehnologija uneli, koliko su oni poreza državi platili i na kraju – da li smo investirali opravdano ili smo, praktično, uludo potrošili novac.

Ovu akciju nije izmislio Aleksandar Vučić, niti je krenula za njegova vakta. On je to nasledio i samo doveo do krajnosti, a nekad i do apsurda, kao i sve ostalo uostalom. Pa se još čudi što ga nemački investitori gledaju u čudu kad im se obrati rečenicom: „Recite mi koliko vam daju zemlje u okruženju, mi ćemo vam dati više“.  Taj način pregovaranja sigurno do sada nisu čuli, pa ga zato i gledaju u čudu, da vide da li je ozbiljan.

Poenta ovog teksta nije predlaganje da se sve subvencije stranim investitorima bez izuzetka ukinu, mada i za taj stav ima dobrih argumenata. Poenta je da se to radi krajnje promišljeno, selektivno, uz jasan proračun šta i koliko dajemo, a šta i koliko nameravamo da dobijemo. Kao da ulažemo svoju sopstvenu, privatnu, a ne državnu imovinu. Ako pritom vlast ispuni svoj osnovni zadatak, a to je da od zemlje koju vodi napravi stabilnu, uređenu, pravno sigurnu državu u kojoj se znaju red i zakon, onda će investitori sami da dolaze jer im se isplati i nije ih potrebno podmićivati abnormalnim subvencijama. Osim toga, otkad je sveta i veka, onaj ko daje novac ima pravo i da kontroliše kako se on troši. To ne podrazumeva da premijer „odokativnom” metodom utvrdi da „evo, radnici ne nose pelene iako svi o tome pričaju“, nego da se ugovorom utvrdi kolika plata radnika mora biti ako je investitor dobio 10.000 evra po radnom mestu.

A ostatak novca, pošto već čujemo da imamo suficit, zašto ne dati ovim domaćim šampionima rada koji su uspeli prvo da opstanu, pa još i da razviju svoj biznis. Osim što su uspešni pa bi uz podsticaj bili još uspešniji, oni rade ovde, žive ovde i nemaju gde da odu kad potroše subvencije. Dakle, dugoročno nam se više isplate. A možda će i njihova deca, recimo pametna i obrazovana, da ostanu takođe ovde, ili će da se vrate sa školovanja po dobrim fakultetima, pa i mi zapatimo drugu generaciju poštenih a uspešnih ljudi. To se sve može lako uraditi, pod uslovom da je vlastima u interesu. A da li jeste?

Nastavak teksta možete pročitati u 35. broju štampanog izdanja časopisa „Nova Ekonomija“