Društvena dinamika u službi nasilja

Ne znam da li ste i vi primetili koliko nasilje postaje sve više deo naše svakodnevice. Od fizičkog do verbalnog nasilja, od saobraćaja i ulica, preko porodica i škola do televizije i odskora parlamenta, šljaga i agresija postaju jedini metod kojim smo kao društvo sposobni da rešavamo probleme i vodimo dijalog sa neistomišljenicima.

Mi jednostavno postajemo (ili smo postali) društvo u kojem se pravda iz suda preselila u topuz i u kojem je u pravu samo i isključivo onaj koji ume da udari jači šamar.

Tako sa neverovatnim uspehom ne samo da zaustavljamo točak napretka ljudske civilizacije, koji nam je podario pravo i dijalog, već ga i vraćamo unazad, regresirajući u primordijalno.

Tako recimo postoji neki čovek u Nišu, visoki funkcioner stranke, koji je u nestrpljenju da krene nekamo, a iznerviran regulisanjem saobraćaja jednog saobraćajca, tog policajca „blago odgurnuo kolima u predelu tela“ da ne kažem oborio autom i nastavio kud je naumio.

Pojedinci, organizovane grupe, pa čak i država i njene institucije, sprovode nasilje kad god im se dopadne. Nekada institucionalno, nekad parainstitucionalno, nekad skriveno i maskirano iza zakona, a nekad ogoljenom čistom silom koja zbriše čitavu ulicu kao da je nikad nije bilo.

Ono što se dešava u parlamentu – od nasilja nad neistomišljenicima kojima su sklone sve strane podjednako, do nasilja nad pravilima koje mahom sprovodi predsednica Skupštine, još je jedan dobar primer kako sem nasilja mi malo kako drugačije umemo da rešimo problem.

Neko nam je dao čekić i sada je sve oko nas ekser, što kaže poslovica. I nema dela društva koji je imun na nasilje – pa se nasilje odomaćilo i u sferi poslovanja, bilo kroz nasilje nad zaposlenima i njihovim pravima (vidi slučaj Goša, Pošte, Jure…) bilo nad potrošačima, dobavljačima…

Od nasilja nije spasen više ni jezik. Nedavni javni nastup jednog velikodostojnika SPC u kojem su podeljeni saveti kako se ima „košer“ govoriti, ali i misliti, najsvežiji su primer nasilja ne samo nad jezikom, već i nasilja nad nama, korisnicima tog jezika. I tu se vidi jedna divna regresija u preistorijsko, kada se mislilo i verovalo u magijsku moć reči, zapisa i slova, te da su reči ontološki vezane za ono što označavaju… O nasilju u medijima ne treba zbilja ni govoriti jer su mediji zapravo jedni od najaktivnijih promotera nasilja kao metoda za rešavanje problema, a prečesto (vidi slučaj Ognjanovića ili pevačice iz Borče) i sami nasilnici.

Zanimljivo je da su i javne debate akademske zajednice u kojima bi čovek očekivao sajam duha i renesansne erudicije, postale poprištem žestokih sukoba u kojem se ne može razgovarati racionalno, informisano i smireno, već isključivo emocijom i đonom.

Ko je pratio javnu raspravu o spomeniku streljanom Zoranu Đinđiću i razvlačenje dvoje umetnika iza nagrađenog rešenja, prepoznaće o čemu govorim. Na kraju krajeva, veoma je zanimljivo u ovom kontekstu apsolutne antiimunosti na nasilje i ono što se sada već godinama dešava na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta i tamošnje „vršnjačko“ nasilje dve grupe profesora.

Nasilje se, tolerancijom plagijata i prosečnosti, sprovodi i nad celokupnom naukom i obrazovanjem, dok kultura i umetnost trpe nasilje komercijalnog, to jest naše često pervertirane interpretacije komercijalnog.  Javni prostori trpe nasilje loše arhitekture i amaterskog urbanizma, TV programi trpe nasilje banalnog i prvoloptaškog…

Stoga nije zapravo ni čudo što se i deca, kao oni koji uče oponašanjem, sve više opredeljuju za nasilje kao model interakcije sa svojim okruženjem. I ne bi trebalo da čudi što će tog nasilja biti sve više jer mi drugi model „dijaloga“ deci i ne nudimo. Prolazi samo ono najglasnije, samo ono najsvetlucavije, samo ono najjače. Razum ćao, argument ćao, struka ćao. Mi smo kanda umesto sveta kojim dominira etika Vebera, kao što nam je obećano, skliznuli u svet kojim dominira neki pervertirani i banalizovani Niče. I što je najstrašnije – reklo bi se – lepo nam je.

Ili da za kraj citiram twitter profil „Slobodan Milošević“ – Teško našoj deci sa nama.

P. S.
A šta će biti sa nama kad ta deca dobiju svoju na vaspitavanje?