Država vodi neoliberalnu politiku. Zašto?

Kada u Srbiji čujete rečenicu „Radnici Srbije su poniženi“, na koje razloge najčešće pomislite? Dobar deo javnosti težak položaj radnika najčešće vezuje za neoliberalizam, zakone tržišta i instrumentalizovanu državu, koja ne želi da se meša u odnose na tržištu rada. Ovo nije uvek netačno. Međutim, poniženost radnika u Srbiji danas dolazi sa dve strane. Glavni generator poniženosti je država, odnosno političko odlučivanje, koje ima posledice po radne odnose i stanje na tržištu rada. Tek drugi deo dolazi sa tržišta i preduzetničke inicijative. Razmotriću neke nedavne slučajeve da bih to objasnio.

Prisetite se 24 sporne privatizacije (Luka Beograd, Jugoremedija, Veterinarski zavod, Nacionalna štedionica itd). Mnoga od tih privatizovanih preduzeća su propala (otišla u stečaj), a radnici koji su u njima radili izgubili su posao ili mesecima nisu primali zarade. Razlozi za ovakav ishod, međutim, nemaju veze sa tržišnim odnosima, jer je privatizacija politička odluka i podrazumeva političke procedure.

Privatizacija ovih preduzeća privukla je veliki broj specifičnih kupaca sa političkim vezama. Radi se o „preduzetnicima“ kojima je jedini cilj bio da jeftino dođu do zemljišta, nekretnina ili drugog vrednog resursa.

Zar vam se ne bi isplatilo da kupite preduzeće koje ima 220 hektara zemljišta, a da za to platite tek delić tržišne cene ili ništa? Kada kupite preduzeće i prebacite ga na vaše ime, onda zemljište dobija vlasnika i možete ga prodati po stotinu puta većoj ceni od one za koju ste kupili društveno preduzeće.

Novoprivatizovana društvena preduzeća bila su često prva na listi za dobijanje kredita i subvencija, koje nisu morala da vraćaju. Zar vam se ne bi isplatilo da kupite društveno preduzeće za, recimo, 10 miliona dinara, a potom od Fonda za razvoj dobijete kredit od 50 miliona i odšetate s polovinom od toga? Ostatak od 25 miliona, recimo, raspodelite radnicima u vidu crkavice i vratite Fondu za razvoj, pravdajući se da nemate za više od toga. Zaradu od 15 miliona raspodelite između sebe i političara, koji su vam ovo omogućili.

Ovakve kupce nije interesovao nastavak proizvodnje. Nakon konvertovanja resursa u privatno vlasništvo ili njegove upotrebe kao kolaterala za podizanje kredita, novi vlasnici zatvarali su preduzeća ili ih ostavljali da tavore, izbegavajući da izvršavaju obaveze prema radnicima. Kompletna institucionalna struktura procesa privatizacije bila je politički dizajnirana tako da omogući ekstrakciju. Korist od ovoga, međutim, nisu imali samo novi vlasnici, već i deo političke elite, koja je zapravo inicirala ovaj proces. Novi vlasnici i političari su ovde deo jedne iste političke klase u kojoj uopšte nema tržišnih aktera. Na delu je bio pokušaj zloupotrebe javnih resursa za privatne (neproduktivne) potrebe. Radnici, koji nisu bili deo te strukture, ostali su bez zarada ili na ulici, ali su uzroci ovakvog ishoda bili politički.

Sasvim je druga stvar kada privatni preduzetnik vrši pritisak na vladu ili opštinu (odnosno neke njene institucije) da ne sprovodi zakon ili snizi zakonom ustanovljene standarde. Recimo, u julu 2017. god. kineska korporacija Hestil tražila je od Vlade Srbije da izmeni čl. 53. Zakona o radu tako što će omogućiti vlasniku da dodatno optereti radnike, zahtevajući od njih da rade više od 12 časova dnevno, uključujući i prekovremeni rad. Ista fabrika zahtevala je od ministarstva da pojača kontrole bolovanja u ovoj fabrici, tvrdeći kako su zaposleni počeli masovno da uzimaju lažna bolovanja kako bi izbegli posao.

Slično je i sa državnim inspekcijama. Ako inspekcija ne posećuje radna mesta, posećuje ih uz najavu dolaska ili je na poklon dobila dva automobila upravo od uprave Jure, to je kao da je upravi Jure država dala zeleno svetlo da nastavi sa dotadašnjom praksom. U najvećem broju slučajeva, odgovornost za ovakvu praksu snose državni službenici koji pred njom okreću glavu. Međutim, ako podsticaj za takvo ponašanje dolazi sa tržišta, a ne iz političke sfere, težak položaj radnika nije proizvod dejstva političkih institucija. Umesto toga, ovde uočavamo uticaj tržišnih aktera na političke institucije. Političke odluke koje bi promenile Zakon o radu pod ovim okolnostima predstavljale bi refleksiju tržišnih odnosa. Privatni preduzetnik je u ovom slučaju zahtevao od države da ne radi svoj posao i da smanji prava radnika, kako bi on mogao da ostvari veći profit. Ovo jeste neoliberalizam, a vlada koja ovo prihvata vodi neoliberalnu ekonomsku politiku.