Državni fakulteti na udaru visokoobrazovnog tržišta

Analizirao sam nedavno rezultate prvog upisnog roka na Univerzitetu u Beogradu za 2023/24. godinu i objavio komentare zasnovane podjednako na realnim podacima i na mom trodecenijskom radu u našem visokom školstvu.

Kao i više puta ranije, upozorio sam da država nije u stanju ni da uspostavi, a kamoli da kontroliše upisnu politiku. U ovom, znatno kraćem tekstu, želim da objasnim kako (i zašto) odsustvo politike upisa dovodi u pitanje opstanak nekih državnih visokoškolskih ustanova.

Ovde ću dati primer pet tehničkih fakulteta Univerziteta u Beogradu koji su na upisu ovog leta imali najmanje uspeha, to su: Tehnološko-metalurški fakultet (popunjenost 49%, preostalo mesta za 200 studenata), Poljoprivredni (44%;  442), Šumarski (34%; 257), Tehnički fakultet u Boru (32%; 164) i Rudarsko-geološki fakultet (29%; 224). 

Ako zainteresovanost srednjoškolaca za upis na studije izrazimo odnosom broja prijavljenih kandidata prema broju ukupno raspoloživih mesta, taj odnos za ove fakultete iznosi 0,45, što znači da su oni prosečno četiri puta manje popularni od Arhitektonskog (2,05), oko pet puta od Fakulteta organizacionih nauka (2,36), a  sedam puta od Stomatološkog fakulteta (3,1). 

Kao i prethodnih godina, rukovodstva ovih nepopularnih tehničkih fakulteta se nadaju da će u drugom upisnom roku preostati dovoljno srednjoškolaca koje nijedan drugi fakultet neće hteti (ili moći) da primi.  

Pre svega moramo da razumemo sledeće: ako je neki državni fakultet u problemu jer ima malo studenata, onda to nije samo njegova stvar, već i briga države. Premda je u vreme nekih perioda industrijalizacije bilo veće potražnje za njihovim svršenim diplomcima, mora se reći da ovi fakulteti nikada nisu bili istinski popularni.

Ranije smo imali i povoljniju demografsku situaciju, ali i ta vremena su prošla, na njih se jedino ponekad vraćaju nostalgični profesori, sećajući se lagodnih vremena s puno studenata. Ovim profesorima bi bilo bolje da su manje sentimentalni, više svesni prave suštine problema i najviše od svega hrabri da jasno i glasno kažu da ovako više ne ide i da je potreban „nju dil“ u srpskom visokom obrazovanju.  

A da bih objasnio šta podrazumevam pod resetovanjem visokoškolskog sistema u Srbiji, prvo moram da rastumačim pojam tzv. budžetskih kvota – brojeva koji pokazuju koliko će studenata na određenim fakultetima studirati o državnom trošku. Bez obzira što odluku o broju svojih studenata-pitomaca donosi Vlada Republike Srbije, tu nije reč ni o kakvoj smišljenoj upisnoj politici već o pukom aminovanju podataka koje resornom ministarstvu dostavljaju sami fakulteti.

Istina, količina budžetskih mesta na fakultetima ima svoj raspon variranja, ali ni donja ni gornja granica ovog broja ne zavise od potreba države za određenim kadrovima. Kvota ne sme biti manja od broja studenata koji je neophodan da bi jedan fakultet finansijski opstao – jer prema Uredbi o finansiranju, s manjim brojem upisanih kandidata fakultet ne bi dobio dovoljno novca za plate svih svojih nastavnika – dok maksimalan broj budžetskih mesta određuju realna popularnost programa i ukupan broj studenata za koji je fakultet akreditovan.

Sve u svemu, logika po kojoj se utvrđuje broj budžetskih studenata postoji, ali ona nema nikakve veze s time jesu li (i koliko) struke o kojima je reč važne za društvo.   

Recimo, pet pomenutih tehničkih fakulteta zajedno raspolažu skoro istim brojem budžetskih mesta koliko ih ima samo na Pravnom i Ekonomskom fakultetu istog univerziteta. A svi znamo da onih sa diplomom iz pravno-ekonomskih i ostalih struka za administraciju i poslovanje ima dosta na birou za nezaposlene, kao i to da i van Beograda postoje visokoškolske ustanove u kojima se obrazuju iste ili srodne profesije. Na drugoj strani, u celoj Srbiji pojedini inženjerski profili postoje isključivo na nekim od navedenih tehničkih fakulteta Univerziteta u Beogradu.  

Dakle, sudeći samo prema raspodeli budžetskih mesta na pomenutim fakultetima, možemo zaključiti da država kontinuirano plaća obrazovanje strukâ:

1. koje joj (inače) nisu toliko potrebne,
2. čije obrazovanje ona (takođe) već finansira na drugim državnim ustanovama,
3. za koje (ionako) vlada velika potražnja maturanata.

Na ovo poslednje direktno ukazuje i broj samofinansirajućih mesta, koji je oko pet puta veći na Pravnom i Ekonomskom fakultetu nego ukupno na svih pet tehničkih fakulteta o kojima govori ovaj tekst.  

Jasno je, ukoliko želimo da se na državnim fakultetima studira ne samo o trošku već i za potrebe Republike Srbije, nužna je preraspodela budžetskih kvota. Nije to nemoguće obaviti, potrebno je da procenimo koja su nam znanja i veštine društveno potrebni (ili će biti) i da na osnovu toga izvršimo reorganizaciju visokoobrazovne mreže, po mogućstvu na nivou čitave države. Međutim, ovde se postavlja sledeće pitanje: Kako će ta nova raspodela budžetskih mesta pomoći tehničkim fakultetima o kojima govormo, ako vidimo da oni nisu u stanju da popune ni ove sadašnje kvote s manjim brojem studenata?

Tačno je, nova raspodela kvota neće biti dovoljna, zato je neophodno i da (svi) fakulteti budu oslobođeni obaveze popunjavanja budžetskih mesta da bi „preživeli“. Da bi se i to postiglo moramo ukinuti Uredbu o finansiranju ili integrisati Beogradski univerzitet, a najbolje i jedno i drugo. 

Naravno, finansijska integracija tržišno jakih (popularnih) i slabih (nepopularnih) državnih fakulteta neće ići lako, to je posao koji je skopčan s milion različitih vidova otpora koji, nećete verovati, dolaze sa obeju strana. 

Najveće protivljenje promenama, očekivano, proizvode grupe i uticajni pojedinci s privlačnih (čitaj: bogatih) fakulteta, oni jednostavno ne žele da se odreknu svojih zarada (čija je visina javnosti nepoznata), koje stiču radeći na ustanovama koledž-tipa, s puno nastave, a s malo ili nimalo nauke i sve to pod krovom istraživačkog univerziteta; pojam platni razredi nikada nije bio omiljen među profesorima ovih fakulteta.

Međutim, reformu koče i nepopularni fakulteti, premda se nalaze na ivici egzistencije i mogu biti srećni ako redovno isplaćuju plate, a zimi imaju makar polovinu potrebnog novca za grejanje. Njihovi profesori najpre greše kada veruju da brucoše mogu da privuku agresivnim marketingom (katkada na granici pristojnosti), trčanjem po srednjim školama poput prodavaca aranžmana za školske ekskurzije ili „šminkanjem“ svojih programa ne bi li namamili kojeg maturanta više.

Nenametljive, informativne i pre svega objektivne promocije studijskih programa jesu nužne, ali najviše zbog toga da bi se zainteresovali što bolji đaci, a ne da bismo upisali bilo kakve maturante – mislim na uspeh u srednjoj školi i na njihovu istinsku zainteresovanost za studiranje. Na neprivlačnim fakultetima vlada geslo: „Daj samo da nekako popunimo mesta…“ i ono predstavlja direktan pristanak na neravnopravan i nepravedan položaj u kojem se ove visokoškolske ustanove nalaze; indirektno, ovakav pristup stabiliše postojeće stanje, a to je drugo ime za prepreku bilo kakvim promenama. 

Ko će biti kriv, ako se ubrzo suočimo sa činjenicom da u Srbiji nema dovoljno kvalitetnih stručnjaka za agronomiju, proizvodnju i upotrebu novih materijala, odgovorno raspolaganje prirodnim resursima ili za probleme geohazarda? Za to sigurno neće biti odgovorni vlasnici privatnih fakulteta, njihova namera nikada nije ni bila da budu društveno korisni već da ulože u obrazovni biznis.

Kriva će, dakako, biti država koja se danas ponaša upravo kao vlasnik u privatnom sektoru – prepustila je sve svoje fakultete visokoobrazovnom tržištu, a to tržište je slabovido i neselektivno, njega nije briga koja se visokoškolska ustanova u ovim uslovima bogati, a koja može da propadne niti ono haje ako u Srbiji sutra bude deset menadžera na jednog inženjera. 

Došlo je krajnje vreme da mi koji radimo na nepopularnim fakultetima kažemo donosiocima odluka da to što deca danas ne žele da studiraju naše programe jeste naš problem, ali bi moralo da bude i njihova glavobolja. Glavobolja za koju danas još uvek ima leka, ali već sutra ga možda više i ne bude.  

Vladica Cvetković, akademik i profesor Rudarsko-geološkog fakulteta