Dvadeset godina „Bolonje“ – dežurnog krivca srpskog visokog obrazovanja

Imam razloga da verujem da bi podrška javnosti kakvu je dobila inicijativa Pokreta Kreni-Promeni za zabranu eksploatacije litijuma i bora bila ista, ako ne i veća, i da je u anketi pisalo: Da li ste za to da Srbija istupi iz Bolonjskog procesa?

Naš narod o Bolonjskoj reformi evropskog visokog obrazovanja nema pojma, taman koliko ništa ne zna ni o procesu iskopavanja lakih metala, zato ne sumnjam da bi i ovaj upit skupio na hiljade potpisa.

Ali za razliku od kolektivnog odijuma prema litijumu i boru, koji je rezultat relativno kratke antirudarske kampanje povremeno vođene piromansko-populističkom retorikom, do svenarodnog nepoverenja prema „Bolonji“ nije došlo naglo, ono je prouzrokovano manje besnom, ali zato upornom i dugotrajnom kritikom ove panevropske obrazovne reforme.

Srbija je Bolonjskom procesu pristupila 2003. godine na Ministarskoj konferenciji u Berlinu i evo u septembru će biti punih dvadeset godina od kako „Bolonja” ima ulogu Dežurnog krivca u našem visokom obrazovanju.

U to da nam je Ona upropastila fakultete danas veruju mnogi građani Srbije, nezavisno od nivoa obrazovanja ili sopstvenog znanja o tome šta ova reforma zapravo predstavlja. Zašto je to tako?

Razlog svakako nije to što Bolonjsku reformu okrivljuju besposleni (a sveznajući) likovi u treger-majicama, ispred kiosk-prodavnica na periferiji grada, već činjenica da to isto čine pojedini intelektualci, odnosno članovi akademske zajednice i to u gledanim medijima.

Među njima su i neki veoma ugledni univerzitetski profesori čija se javna istupanja prate i slušaju, oni bi najviše trebalo da paze kada bez argumenata i u objektivnom nedostatku analiza i podataka – dakle, samo na osnovu ličnog i svakako ograničenog uvida – iznose svoje brzo(kuso)umne stavove o tome kako je „’Bolonja’ kriva za sve što danas ne valja na našim univerzitetima“.

Nije problem reći da je naše visoko obrazovanje dobrano propalo od kada smo pristupili Bolonjskom procesu, ali je površno i pre svega neodgovorno misliti da u tome postoji i uzročno-posledični odnos.

Posrtanje našeg visokog školstva je kontinuirani proces, na njega Bolonjska reforma nije mogla suštinski da utiče – ni negativno, ali nažalost ni pozitivno.

Izuzev efikasnijeg studiranja zahvaljujući kojem smo po broju visokoobrazovanih građana u dobi 30-34 godina danas bliži EU proseku (Srbija: 20% /2011/, 33% /2020/, EU: 40%), i osim izvesnog povećanja mobilnosti nastavnika i studenata, nema mnogo drugih merljivih uspeha reforme.

Pritom, ni pomenuto povećanje broja visokoobrazovanih nije bezuslovno za ponos, jer taj rast nije bio praćen kvalitetom – afera „Indeks” i neki drugi slučajevi korupcije pokazuju da se do nekih fakultetskih diploma u Srbiji dolazi lakše (čitaj: jeftinije) nego do ski-pasa na Jahorini.

Ali kakve veze ima naše decenijsko visokoškolsko šibicarenje sa Bolonjskim procesom?

Ne znam koliko među antibolonjcima – tu prvenstveno mislim na uvažene profesore i akademike – ima onih koji znaju da Deklaracija koju je Srbija potpisala 2003. godine ima samo četiri strane teksta i isto toliko preporuka: a) da se visoko obrazovanje u Evropi normativno usaglasi (priznavanje diploma), b) da se intenzivira međunarodna saradnja i studenata i nastavnika (mobilnost), c) da se uspostavi sistem za obezbeđenje kvaliteta (gde ga nije bilo, kao u Srbiji) i d) da se zajednički promoviše evropski obrazovni prostor (suma svega prethodnog).

Kasnija bolonjsko-briselska dokumenta, kojih zaista ima mnogo, samo razrađuju osnovna polazišta i donose detalje, ali ni u njima nema ničega naredbodavnog niti takvih predloga koji se nisu mogli prilagoditi bilo kojem nacionalnom visokoškolskom sistemu.

Nažalost, naš pristup nije bio prilagođavanje nego jedno nasumično kalemljenje, navrat-nanos i na svoju ruku.

Srbija je bila jedina zemlja koja je naumila da bolonjsku visokoškolsku reformu sprovede nad neintegrisanim univerzitetima i s modelom finansiranja po broju studenata, ali po fakultetima, koji nigde ne postoji. Taj pokušaj je ličio na stavljanje tapeta tamo gde je odavno i malter otpao.

A zašto nismo najpre obezbedili preduslove za reformu, zašto smo je samo „sklepali”? Pa zato što nam je tako bilo najlakše.

Danas je jasno da „Bolonju“ nisu mogli da uvedu profesori kojima je bio važniji lični komoditet nego opšta korist, a upravo takvi su bili najviše pitani kada je sprovođena reforma.

Njihov osnovni cilj je bio kako izvrdati, kako prevariti reformu tako da se sve kao promeni, ali da se ne dirne ni u šta od onoga što je njima važno.

Tu pre svega mislim na očuvanje sistema finansiranja i armature profesorske vlasti, u stilu: moj student, moj predmet, moja laboratorija, moja katedra i moj fakultet. Nema reforme koja može da uspe uz tako sebično shvatanje akademskih sloboda.

Nije meni Bolonjska deklaracija toliko prirasla srcu pa je zato branim.

Ja se u stvari protivim našoj kolektivnoj navici – a možda u tome ima i nečega urođenog – da za svoje nedaće krivca uvek prvo tražimo u tuđem dvorištu, dok u naše jedva i da pogledamo. Ovaj model ponašanja ne važi samo za prilike u obrazovanju, kod nas je to opšti društveni manir.

Moj omiljeni pripovedač Milovan Đilas ovde bi verovatno dodao: „Nepamtljivi smo za svoje zablude, a tuđinu ne praštamo ni ako nam je ibrik vode natrunio“.

Prestanimo s kritikama „Bolonje“, ona je nedužna, pogledajmo se u ogledalo, tamo ćemo videti pravog krivca.

Akademik Vladica Cvetković