Dvanaest žigosanih

Šestoro aktivista Pokreta slobodnih građana i neformalne studentske organizacije STAV nalazi se u pritvoru već dva meseca. Još šestoro njih je u bekstvu. Podignut je optužni predlog kojim im se na teret praktično stavlja terorizam, odnosno više krivičnih dela protiv ustavnog uređenja, a tužilaštvo traži maksimalne kazne. Zaprećene kazne za ova dela se, inače, kreću od pet do 15 godina zatvora.

Prema mišljenju više pravnih stručnjaka, ne postoji osnov da se oni zadržavaju u pritvoru, a tamo su završili na osnovu ilegalno pribavljenih dokaza koji u većini zemalja, pa ni u Srbiji, ne mogu biti korišćeni u procesu kao dokazni materijal. Ti „dokazi“ su, da podsetimo, emitovani najpre na televiziji Pink, javnom servisu napredne Srbije, pa su tek onda završili kod nadležnih. Tako smo pomerili letvicu za još jedan stupanj u do sada neviđeno. Videli smo ranije na toj televiziji objavljivanje medicinskih kartona građana, videli smo objavljivanje eksplicitnog materijala uradaka klana Veljka Belivuka, pa zašto ne bismo i ovakav „dokazni materijal“?

U vremenu kada pravosuđe oslobađa ili revidira kvalifikacije dela ljudima koji su se automobilima zaletali u ljude, dakle svesno su išli na to da ubiju, pritvor se iznova i iznova produžava ljudima čija su krivična dela u pravnom smislu veoma upitna, a „dokazi“ apsolutno nelegalni i nelegitimni. Neko sa vrha je očigledno odlučio da, bez obzira na sve, ovi ljudi moraju biti pokazna vežba da država funkcioniše – ne znam samo da li su svesni da šalju poruku da funkcioniše veoma selektivno – i da će se ustavni poredak zaštititi po svaku cenu, čak i ako ga niko ne napada, pogotovo ne onako kako oni tvrde, ali kada je to uopšte bilo bitno?

Zna se kako ide modus operandi. Ubaciš u centrifugu ključne reči kao što su terorizam, rušenje države, ubistvo predsednika, napad na institucije, strane službe, zatim uključiš mašinu na maksimum i vrtiš unedogled sve dok dobro ne ispereš mozgove onih koji su odlučili da se toj tabloidnoj ispiračnici dobrovoljno izlože. A ima ih još uvek, nažalost.

Sunovrat demokratskih praksi i principa i građanskih prava i sloboda u Srbiji toliki je da više ni Evropska unija ne može da ga igoriše, a Srbija u poslednjih nekoliko godina više čak ni ne folira da stremi nekakvom članstvu u toj organizaciji. Stoga je vrlo logično da zemlja sve više zaokreće ka beloruskim, ruskim, turskim i ostalim severnokorejskim obrascima ponašanja i delovanja prema aktivistima, medijima i generalno građanima koji bi nešto da se bune i imaju svoje mišljenje o bilo čemu, a da se ono ne uklapa u narativ autokratske vlasti i pripadajućih joj elita.

Odatle do zemlje-gulaga mali je korak, a mali Putin je već u toj fazi vladavine da otvorena represija više nije nikakav tabu i sve se manje foliraju da su oni, eto, najdemokratskija vlast u univerzumu, kako su donedavno tvrdili. I biće taj pritisak sve jači jer su i nervoza i strah sve veći, a i strahu su velike oči, a sila još veća. Kada vlast državne udare, atentate i terorizam vidi svuda čak i u stabilnim vremenima, u krizi ne samo da će ih videti udesetostručeno, nego će i u odbrani od nepostojećeg neprijatelja početi da se brani mašući močugom na sve strane, pa koga dokači.

Politički zatvorenici će pre ili kasnije biti pušteni, ali mrlja će ostati. Ne smemo je zaboraviti i ne samo da je ne smemo zaboraviti, već ne smemo ni da joj dozvolimo da se širi. Takve mrlje su poput onih naftnih, šire se neverovatno brzo i zagađuju sve što dotaknu. Ono što je nekad bila mrlja, uskoro postane celo more i to more koje zaudara, davi i u kojem života više nema.