Ekspres lonac kad-tad eksplodira

Upad jednog broja lica na čelu sa Boškom Obradovićem, Draganom Đilasom i ostalim liderima iz Saveza za Srbiju u zgradu RTS-a 16. marta radikalizovao je političku situaciju u zemlji.

U krajnje naelektrisanoj atmosferi, lako je mogao da se desi ozbiljniji incident. Srećna okolnost u opštoj konfuziji koja je vladala u zgradi RTS-a je da je intervencija policije prošla bez prevelike primene sile, pa su posle nekoliko sati svi izvedeni iz zgrade RTS-a. Nemile scene dešavale su se uz direktan prenos na N1 kanalu i TV Šabac, kao i preko društvenih mreža.

Napeto je bilo i narednog dana, kada su demonstranti opkolili zgradu predsedništva Srbije, gde je najavljeno da će predsednik Vučić držati posebnu pres konferenciju. Da nije došlo do odstupanja demonstranata u pravcu gradske policije gde su odvedeni uhapšeni demonstranti, verovatno bi blokada potrajala do večeri, ili bi došlo do ozbiljnije primene sile od strane policije. Predsednik je priredio jeftinu predstavu, ali je i sâm degradirao svoju funkciju jeftinim prepucavanjem koje je usledilo sa šačicom preostalih demonstranata dok je izlazio iz zgrade. 

Posle višemesečnih šetnji građana, ne samo po Beogradu nego i po celoj Srbiji, koje su prošle bez imalo popuštanja od strane vlasti, zaoštravanje se moglo očekivati. Za to je bilo puno razloga; vlast je potpuno pritisla opoziciju u parlamentu zloupotrebom inače izuzetno restriktivnog poslovnika; pristup televizijama sa nacionalnim frekvencijama za opozicionare je izuzetak, a ne pravilo; tabloidni napadi su svakodnevni, sa gomilama laži, uvreda i poluistina na koje se ne pruža nikakva mogućnost adekvatnog odgovora; predsednik Republike maltene svakodnevno direktno vređa najistaknutije protivnike epitetima fašista, ljotićevac, tajkun, kriminalac, lopov i slično i javno odbija bilo kakav dijalog sa njima (dok nudi dijalog „građanima“).

Ključni zahtev opozicije je pristup medijima i posebno javnom servisu. Ako se za privatne medije uređivanje programa možda i može tumačiti kao „volja vlasnika“, RTS bi morao da primenjuje drugačije kriterijume. Iako je RTS relativno korektno izveštavao o protestima, uređivačka politika je takva da se u par meseci neko pojavi tek forme radi, praćen brutalnim napadima predstavnika vlasti koje, po pravilu, voditelj ne može da obuzda (kao što je slučaj kod poslednjeg gostovanja Miloša Jovanovića sa Markom Đurićem).

Tužno je bilo gledati direktora RTS-a Bujoševića koji se, vidno podbuo, pojavio tek kada je policijska „operacija“ bila završena, kada se jadao da su zakon o medijskom servisu upravo doneli oni koji su upali te noći u RTS. Na prethodnike iz vremena Miloševića podsetila je i njegova tvrdnja da je opozicija „činom ulaska u RTS izgubila sav legitimitet“.

Postavlja se logično pitanje, ako je opozicija imala „legitimitet“ pre upada, zašto nisu imali adekvatan pristup na RTS-u? Da li će im sada, kada su „izgubili legitimitet“, biti potpuno zatvoren pristup javnom servisu?

Uzdrmanom Bujoševiću dodatno je podrio autoritet predsednik Vučić, koji je u nedelju izneo pravu tiradu na račun RTS-a tvrdnjom da program ništa ne valja, da RTS vode baš kadrovi prethodne vlasti, odnosno onih koji demonstriraju i da oni (vlast) nisu nikoga postavili u javni servis (što je potpuno tačno).

Umesto tvrdnji da je „izgubljen legitimitet“ opozicije, javni servis sa takvim novinarskim „veličinama“ kao što su Bujošević i u javnosti neprimetni Nenad Lj. Stefanović, morao bi da promeni pristup prema opoziciji.

Jer do incidenta nije došlo slučajno. On je, naprosto, visio u vazduhu, što usled netrpeljivosti same izvršne vlasti, što usled nemogućnosti i nesposobnosti RTS-a da se ponaša kao javni servis. A kad opozicija nema nikakav ventil – onda će lonac kad-tad da prekipi, što se najzad i desilo.