Evropski „veliki šok“ dolazi iz Amerike

Nema dana bez svojevrsnih „šamara“ koje Trampova administracija nanosi Evropljanima. Teško je reći šta ih je više pogodilo: ideološka „bukvica“ koju je održao potpredsednik J. D. Vens u govoru na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, razgovori između visoke američke i ruske delegacije u Rijadu, uz potpuno ignorisanje Evrope, ili Trampove izjave da je za rat kriva Ukrajina i da je predsednik Zelenski diktator.

Donald Tramp i njegovi najbliži saradnici su svojim brutalnim nastupima (i iskrenošću) šokirali Evropljane koji su, kako se ispostavilo, njegov drugi mandat dočekali potpuno nepripremljeni.

Za te probleme su sami krivi: prvo su „stavili sva jaja u jednu korpu“ računajući na pobedu prvo istrošenog Bajdena, a onda neubedljive Kamale Haris, pa su „prespavali“ period od izbora 6. novembra do januarske inauguracije, nadajući se da će ljudi oko Trampa nastaviti manje-više istu spoljnu politiku kao što je bila u njegovom prvom mandatu.

U svojoj brutalnoj otvorenosti, Amerikanci poručuju Evropljanima, kao i nesrećnim Ukrajincima, da se situacija na frontu stalno menja u rusku korist, te da nije realno očekivati da će Ukrajina uspeti da povrati izgubljene teritorije, kao i da Ukrajinu ne treba primiti u NATO.

To je odjeknulo kao bomba u evropskim medijima, tink-tenkovima i intelektualnim krugovima (ne samo evropskim nego i američkim), koji neprestano, kao papagaji, ponavljaju sve neverovatniji narativ da Ukrajina može da pobedi pod uslovom da dobije adekvatnu podršku SAD i Evrope. Ti, slobodno ih možemo nazvati „ratnici iz fotelja“, kao da nisu čuli za misao čuvenog nemačkog vojnog istoričara Fon Klauzevica, da rat ne treba počinjati ako se jasno ne zna kako ga treba završiti.

Za Evropljane, rat u Ukrajini je bio neka vrsta fakultativne aktivnosti: podrška se svodila na davanje zaliha (često zastarelog) oružja iz magacina i vrlo malo novca (a i to delom iz zaplenjenih ruskih depozita). Niko u Evropi nije bio spreman da se prebaci na „ratnu ekonomiju“ kako bi Ukrajina mogla dobiti velike količine naoružanja i opreme jer bi to, pre svega, podrazumevalo ozbiljan udar na standard stanovništva.

EU nije htela ni da uvede pune sankcije, jer je to smetalo njihovim ekonomskim interesima, tako da se i danas snabdeva ruskim gasom delom preko gasovoda i delom putem tankera. Rusija je sa druge strane uspela da se prebaci u režim ratne privrede i da izbegne (u najvećem delu) dejstvo zapadnih sankcija, a znatno veći i ljudski i materijalni resursi doneli su joj premoć na frontu.

Ne treba zaboraviti da EU sa sadašnjom administracijom u Vašingtonu ima spor ne samo oko okončanja rata u Ukrajini, već i oko slobode govora (pokušaj EU da kontroliše sadržaje po američkim društvenim mrežama) i što je posebno nezgodno, oko slobodne trgovine, gde Amerika preti uvođenjem trgovinskog rata.

Sve to su neprijatne realnosti koje evropske elite izgleda nisu (još uvek) spremne da shvate; zato i ne čudi što na američke poteze nemaju adekvatan odgovor. U tom negiranju očiglednog, evropske elite će na kraju (pored Trampa) i same dovesti u pitanje postojanje NATO-a, bar u ovom obliku. „Ratnici iz fotelje“ će se uskoro suočiti sa vrlo neprivlačnim izborom: prihvatiti (što ne bi bio prvi put) diktat Amerike i zaćutati, ili kreirati svoju spoljnu i odbrambenu politiku.

U prvom slučaju, mnogi evropski političari će pretrpeti teško poniženje i veliko je pitanje da li će politički preživeti, a u drugom slučaju, moraće da promene paradigmu i pređu na „ratnu privredu“ kako bi obezbedili stratešku autonomiju Evrope. Nevolje je što u tom slučaju moraju da suoče stanovništvo sa velikim odricanjima, a pitanje je da li je ono na to spremno.